Ovo je najtiša, najmirnija i, svakako, najdosadnija ulica u čitavom Votforu, pomislila je Džez Tejlor, našavši se na samom ulazu u Linkoln strit Nakon nekoliko načinjenih koraka, koji kao da su odzvanjali u savršenoj tišini, postala je spremna da se zakune da je ta ulica bila najdosadnija na čitavom svetu!
Sve kuće su bile poredane u preciznom nizu, imale su gotovo identičnu visinu, sa krovovima koji su navodili na pomisao da ih je projektovao jedan isti čovek. Prozori su bili visoki i svi su imali drvene ili gvozdene salone. Jasan znak potrebe za izolovanošću, za čuvanjem intime. Dvorišta su bila prostrana, ali pri tom siromašna zelenilom. Džez je primetila da nigde nije bilo ljuljaški za decu, klupa za sedenje, baštenskih stolova i stolica, ili zidanih postolja za pravljenje roštilja
Uostalom, nigde nije bilo ni ljudi! Votfor je važio za izletničko mesto žitelja Londona i moglo je da se očekuje da su oni tog subotnjeg jutra bili prisutni u svojim vikendicama. Ali, morala je da pomisli kako su svi vlasnici kuča u Linkoln stritu odlučili da tog vikenda ostanu u gradu. Odbijala je da poveruje da su se po toplom i sunčanom danu krili po kućama, iza spuštenih salona, odbacujući mogućnost da provedu dan u svojim dvorištima.
Koračala je veoma polako, zainteresovano osmatrajući nizove raskošno lepih kuća, u kojima kao da nije bilo života Ipak, parkirani automobili sa londonskim registracijama nedvosmisleno su otkrivali prisustvo ljudi. Onih koji su radije sedeli u kućama i verovatno se odmarali, nego što su koristili retke sunčane dane. da budu napolju na vazduhu. Na svojim besprekorno pokošenim travnjacima, po kojima niko nije gazio.
Ovu ulicu bi trebalo pošteno razdrmati. Džez se sada već zabavljala zamišljanjem dvorišta punih ljudi i razigrane dece, kućnih ljubimaca i ptica, mnogo ptica. Videla je aleje pune raznobojnog cveća, i čula je žamor, i lavež pasa, i muziku.
Sve ono čega je bilo u susednom bloku, u kom je živela njena starija sestra. Džad. I u kom nije bilo raskošnih kuća, već jeftinih stanova u trospratnim zgradama, čiji su ulazi vodili pravo na ulicu, umesto na dvorišne travnjake.
Džad mi neće verovati kada joj budem rekla da je srećna zbog toga što ne živi u ovoj ulici, pomislila je Džez, imajući u vidu neprekidnu potrebu svoje starije sestre za većim životnim prostorom. Njen neveliki stan, u kome je sve odzvanjalo od dečije vriske i oglašavanja nebrojenih životinja, predstavljao je oazu radosti i životnosti, u odnosu na ovu ulicu, u kojoj se činilo da je život zamro.
Ali, kuće u Linkoln stritu, a još više njihova dvorišta, predstavljale su ono, za čim je Džez tragala: adekvatan prostor za pravljenje rođendanske zabave!
Bez problema je mogla da zamisli Brajana, svog sestrića, koji je kroz desetak dana trebalo da proslavi sedmi rođendan, kako uživa sa svojim gostima u dvorištu jedne od ovih kuća. U tom velikom i nesputanom prostoru bi mogao da ostvari svoju nameru da na rođendansku proslavu pozove sve drugove iz razreda, i sve one iz komšiluka, sa kojima se svakodnevno družio.
I, kako bi ga to obradovalo, sa ushićenjem je razmišljala Džez. Posebno u odnosu na činjenicu da je već dve nedelje ležao u krevetu, zbog slomljene noge, stavljene u gips. I da je pred njim bilo još nekoliko meseci nužnog mirovanja.
Za dečaka, koji je iznad svega voleo da trči i da igra fudbal, ta situacija nije bila nimalo laka. Zato je Džez obećala i sebi i njemu da će mu napraviti nezaboravnu rođendansku proslavu. Da bi ga bar malo obradovala i razonodila.
Bila je dovoljno objektivna da zna da niko od vlasnika kuća u Linkoln stritu ne bi bio preterano oduševljen njenom molbom da joj iznajme dvorište za proslavu dečijeg rođendana. Ali, to istovremeno nije značilo da bi ona u startu trebalo da odustane od tog plana! Posebno s obzirom na okolnost da je proslava planirana da se održi radnog dana, usred nedelje, kada su vlasnici vikendica obično boravili van Votfora.
Razgledala je kuće, vrebajući da ugleda neki znak, nešto što bi je usredsredilo na jednu od njih. Tragala je za nečim što bi je navelo da Domisli da je upravo ta kuća ona, u kojoj je mogla da napravi proslavu. Čiji bi vlasnik to dozvolio.
I, znak joj se ukazao! U vidu betonske uzvišice kod ulazne kapije jednostavne i nevelike kuće sa leve strane ulice. Ta uzvišica je ukazivala na to da je napravljena za prilaz ljudi, koji su se kretali u invalidskim kolicima. Brajan je, odmah po izlasku iz bolnice dobio kolica, međutim, nijednom ih još nije isprobao. Niko, naime, nije mogao da ga snese niz stepenište sa drugog sprata, zbog čega je bio osuđen da sve vreme provodi u stanu.
