Mogla je da zaplače. Da bi to izbegla, naglo se okrenula od pučine prema brodu. Na palubi je osim nje bilo i drugih putnika, i da ne bi zaplakala, okrenula se prema njima. Biće je sramota da cmizdri pred publikom, i to će joj pomoći da obuzda emocije.
Pomoglo je, ali kada se okrenula ponovo je primetila istog onog crnpurastog mladića sa kratkom bradicom, koji je sedeo na jednoj od klupa duž palube, i još uvek je zainteresovano posmatrao.
Nadala se da nije mogao da čuje njen razgovor. Nije sedeo previše blizu, već na pristojnoj udaljenosti, i nije drsko zurio u nju već bi samo povremeno usmerio zainteresovan pogled, ali bilo je očigledno da mu je privukla pažnju. Da nije iza sebe imala sveže, loše iskustvo sa Alehandrom, mladićevo interesovanje bi joj sigurno prijalo. Nije bio tip od koga zastaje dah, ali izgledao je zanimljivo. Srednje visine, vrlo vitak, dugih nogu i sa neobično finim, izduženim šakama koje je, iz nekog razloga, zapazila. Sa nešto dužom crnom kosom, urednom kratkom bradom i mnoštvom narukvica od perli i kože oko zglavka jedne ruke, izgledao je kao neki umetnički tip. I njegova crna lanena bluza sa ruskom kragnom delovala je malo ekscentrično.
Probuđena srca
