Čvrsto se držeći za jedan od stubova na palubi luksuzne bele jahte, Tereza Redžinald se upinjala da bez bojazni posmatra obalu Palm Biča. Jahta je lagano sekla talase nepunih stotinak metara od obale. Na toj udaljenosti dubina modrog okeana je bila nevelika, ipak, Tereza se nije usuđivala da priđe ogradi i pogleda preko nje, u penušave talase. Zenice su joj bile prikovane na mnoštvo usidrenih jahti u marini, kao i na samu obalu, koja joj je tada delovala kao magična zona bezbednosti. Lepota prizora je bila očigledna, ali njoj potpuno nedostupna, zbog činjenice da ju je lomio strah i izazivao potrebu za begom na čvrsto tlo.
Baš je to neobično, draga moja…
Tereza se naglo trgla, čuvši iza leđa glas svoje komšinice i prijateljice Anđelike Hamilton. – Živiš u Palm Biču, a imaš paničan strah od okeana. Zar nije vreme da ga prevaziđeš? Pa ti curo imaš već trideset godina!
Trideset dve – ispravila ju je Tereza mrzovoljno, pokušavajući prstima da ukroti svoju razbarušenu, plavu kosu.
Mislim da sam ti već predočila svoje razloge, zbog kojih oklevam sa preseljenjem u neki kontinentalni grad. Zašto me stalno provociraš da ti ih uvek iznova pojašnjavam?
Zato što mi je tvoj strah od pramena smešan i potpuno neprimeren zrelim godinama – Anđelika joj je prišla i nežno je zagrlila. -Hajde, opusti se. Pogledaj kako nam je ovde lepo. Sunce šija, nebo je vedro, duva prijatan vetrić, čuju se krici galebova. Zaustavila sam jahtu i bacila sidro. Ništa nam se ružno ne može dogoditi.
Da, valjda… – promrsila je Tereza nepoverljivo i još jače obavila ruke oko stuba. – Kada ćemo se vratiti na obalu? Mislim da sam dovoljno iskušavala svoju hrabrost
Prvo ćemo se osvežiti ukusnom ledenom limunadom i izložiti naša divna tela blagotvornom uticaju sunca. Ha! Šta kažeš na to?
Kažem da te mnogo volim – izjavila je Tereza ganuto, posmatrajući sa ljubavlju svoju najdražu prijateljicu.
I ja tebe volim, dušo – uzvratila joj je Anđelika na isti način, pružajući ruku ka njoj.
