Lift se uz tresak zaustavio, a metalna vrata su se otvorila. Aleks ju je grubo uhvatio za nadlakticu i pogurao ka srebrnoj hondi akordu na mračnom parkingu. Vozio ju je do njenog stana u smrknutoj tišini, crnih obrva skupljenih u neprijateljsku crtu.
Dok je tako sedela kraj njega, Terezi se stomak stezao. Kad su stigli do zgrade Ouks Plantejšen, izgrađene od cigle u tradicionalnom kolonijalnom stilu, s belim stubovima i balkonima, Tereza je istrčala iz automobila. Iza sebe je čula Aleksa kako s treskom zatvara vrata automobila.
Nestrpljivo ju je zgrabio za ramena i okrenuo k sebi. Obesnim, osvetoljubivim poljupcem potvrđivao je svoje pravo na nju.
Tereza se povukla. „Stvarno sam umorna“, rekla je i nežno položila dlan na njegova prsa da bi ga obuzdala. „Rano ću u krevet.“
„Naći ćeš se negde s njim, zar ne?“, sevnule su Aleksove tamne oči. Obično privlačan na pomalo divlji način, sada je imao razjaren pogled.
„Ne, neću.“ Uzdahnula je dok se penjala ka stanu, s ključem u ruci. Za njom su se čuli Aleksovi koraci. Osvrnula se u poslednjem trenu, kad ju je udario u obraz, izvivši joj vrat. Ispustila je torbu, iz koje se po itisonu u hodniku rasuo njen slikarski pribor. U uglu usta osetila je krv.
