– Mislim da će vam svima laknuti ako vam kažem da sam pronašao čoveka koji će nam pomoći da postavimo Legran Pres na noge. Reč je o sjajnom novinaru, dobitniku svih značajnih nagrada, a uz to mladom i energičnom čoveku, koji će imati i snage i motivacije da se izbori… – Legranove reči prekinula je njegova sekretarica, koja mu je prišla i diskretno prošaputala nešto na uvo. Lice mu se ozarilo.
– Sjajno! Umesto da vam pričam o našem novom direktoru, on je došao da vam se predstavi.
Vrata su se otvorila i u njima se pojavio visok, prosed čovek preplanulog tena, u lanenom odelu boje bele kafe. Klimnuo je glavom umesto pozdrava i pogledom zelenoplavih očiju prešao preko ljudi koji su sedeli za stolom.
– Mislim da ste ga svi prepoznali – rekao je Legran pruživši mu ruku – jer nakon što je njegova TV reportaža o mirovnim trupama u Avganistanu i Iraku nagrađena kao najbolja prošle godine u svetu, na svim naslovnim stranama novina u Francuskoj objavljena je njegova fotografija. Dakle, upoznajte Žerara Gotjea.
Milenine ruke toliko su zadrhtale da se šolja kafe, koju je držala, prosula po stolu. Pocrvenevši, zgrabila je papirne maramice u nameri da popravi štetu.Gospodin Legran je pozvao sekretaricu, koja je vlažnom krpom očistila sto. Milen je osetila da su sve oči u prostoriji uprte u nju.
– Izvinite… – rekla je tiho. Pokušala je da se osmehne kad se susrela pogled Žerara Gotjea, koji je izgledao kao čovek koga njena nespretnost dobro zabavlja.
