Zavedi me

Izgleda da mnogi na daćama koriste priliku pošteno da se napiju, pomislila je Gejl Vajt otpivši gutljaj mineralne vode. Posle očeve sahrane stajala je s čašom u ruci u uglu sale u Rimu posmatrajući okupljene kako veselo čavrljaju uz alkohol.
Zapravo, trebalo bi da je ogorčena, a ona je osećala samo umor. Nije trebalo da bude tako… Pre petnaest godina nije tako bilo.
Popila je još jedan gutljaj vode poželevši da je u čaši viski, pa da joj progori stomak. Možda bi to konačno razbilo taj ledeni oklop, u kojem je tako dugo zarobljena. Činilo joj se da se sasvim dobro organizovala u svom skromnom životu u Njujorku, ali večeras, među svim tim ljudima, postalo joj je jasno koliko je izolovana od sveta, koji je poznavala s pristojne razdaljine… kao i svog oca, čoveka koji ju je ostavio ne trepnuvši.
Njegova druga žena i njene kćerke, očeve pastorke, nikad joj nisu bile naklonjene, ali je bar znala kako izgledaju, videla je njihove fotografije na internetu. Slučajno je naletela na njih kad je u jednom trenutku ukucala ime svog oca u pretraživač: Rufio Maneri, direktor „Maneri tehnolodžiz”. Zapravo je na internetu bilo mnogo fotografija i naslova o njemu upravo zbog njegove znatno mlađe žene, kojoj je bio veoma važan njen društveni položaj. To što je malopre, umotana u crnu čipku, iznad rake svog pokojnog muža brisala suze, u Gejlinim očima nije je činilo simpatičnijom.
A maćeha je Gejl potpuno ignorisala, što nije bilo čudno. Niko ovde nije znao ko je ona. Da je advokati nisu pozvali u vezi s testamentom, pojma ne bi imala da joj je otac umro.

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se