Stigao je, kao i obično, svega desetak minuta nakon što ju je pozvao i dobio potvrdu da će biti dobrodošao. Kao da je, potpuno siguran u njen odgovor, zvao iz automobila, iz neznatne udaljenosti od zgrade u kojoj je stanovala.
Arijel nije želela da zavarava ni sebe ni njega da stvari nisu stajale upravo tako.Ona je, ma šta radila, i ma kakve obaveze imala, uvek bila spremna i raspoložena za to da bude sa Konradom, da vodi ljubav sa njim.
Dočekala ga je odevena u laki, satenski ogrtač, koji je bio, baš kao i boja njenog izazovnog veša, boje cimeta. Otvorila mu je vrata naježene kože i očiju u kojima nije mogla da sakrije svoju žensku ushićenost.
Nije morala da predugo čeka na to daje Konrad privije uz sebe, da posegne za njom. Najčešće je propuštao da je pozdravi, da je nešto upita, ili da joj nešto poveri.Samo bi joj se zagledao u oči. Nepogrešivo je pogađao kako se osećala. Ako bi procenio da je bila umorna, da je iza nje bio težak dan, bio bi nežniji i strpljiviji, produžavao bi predigru unedogled. Položio bi je pored sebe i beskrajno dugo joj šarao prstima po telu, dok ne bi počela da se uvija od nestrpljenja.
Ali, ako bi primetio da joj oči igraju, da joj telo nemirno podrhtava, započinjao bi ljubavnu igru žustrije, svestan toga da ju je nemilosrdno privlačio, i potpuno siguran u to da će je lako osvojiti i zadovoljiti.