Treptaji duše

Nadin Porter je sedela za klavirom u predvorju tildenskog
pozorišta u Nebraski i tužno gledala note ispred sebe. Njeno tmurno
raspoloženje nimalo se nije slagalo sa prekrasnom okolinom.
Iza pozorišne zgrade kroz vrbovu šumu, žuborila je rečica. Sve je
odisalo dahom svežine. Drvede se ogledalo u kristalnočistoj vodi.
Nadin je još od prvog trenutka bila očarana lepotom prirode.
Sve se tako razlikovalo od betonskog i hladnog Sijetla, u kom je do
sada živela.
Ali i pored svega, nikako nije uspevala da se opusti i uživa. Na
samom početku doživela je neprijatnosti. Putnička agencija preko
koje je doputovala, izgubila joj je prtljag, pa je ved tredi dan morala
da provodi u istoj odedi.
U takvom neraspoloženju i posao koji je trebalo da obavi činio
joj se užasnim. Prihvatila je da režira mjuzikl o životu legendarne
porodice muzičara Arden. Polazna tačka za pozornicu bio joj je jedan
dramski komad, koji nikako nije mogao da se uklopi s muzikom. Tekst
je bio delo nekog lokalnog amatera i bio je neujednačen.
Nadin je zatvorila knjigu i poraženo oborila glavu. Kroz veliko
prozorsko okno prolazili su sunčevi zraci i poigravali se njenom
gustom crvenkastom kosom. Kad bi samo imala malo više vremena!
Nešto bi i mogla učiniti, ali ovako…
Spustila je prste na klavirske dirke i zapevala, pokušavajudi po ko
zna koji put da spoji reči s muzikom. Njen snažan glas precizno i bez
greške pogađao je svaku notu, davao je život, ono što može da učini
samo profesionalni operski pevač.
Iznenada je prestala. Osetila je kako joj rumenilo obliva lice. Nije
bilo sumnje, neko je stajao iza njenih leđa i posmatrao celu njenu
probu. Duboko je uzdahnula, krajičkom oka pogledala je najpre na
jednu, pa na drugu stranu i tek tada smogla snage da se okrene.
Visok, mišidav muškarac, bio je na sredu jedina publika. Kada je
ustala od klavira, krenuo joj je u susret. U levoj ruci je nosio pribor za
pecanje, a slobodnu, desnu ispružio je prema njoj u znak dobrodošlice. Smešio se, ali bilo je to nekako usiljeno, glas mu je
ostao hladan.

-Zdravo – rekao je rezervisano. – Ja sam Alan Arden. Vi mora da
ste gospođica Porter.
Ona je prihvatila ispruženu ruku. Njegov stisak je bio čvrst, ali
nimalo topao i prijateljski. To je, dakle, Alan Arden, dobrotvor, koji je
dao novac da se preuredi pozorište.