Adelija Kunan je osećala nervozu i uzbuđenje dok je gledala kroz prozor aviona. Bila je oduševljena prizorom koji se pružao ispred nje. Tirkizno plava voda okeana kupala se u suncu. Još nije videla tako bistru i plavu vodu. U Irskoj more je imalo sasvim drugačiju boju, a sunce nikada nije pržilo tako jako. I pored klima-uredaja činilo joj se da oseća njegovu snagu kroz prozorsko staklo.
Još od kako je krenula iz Dublina Adelija je osećala neku neobjašnjivu nervozu koja je sada, dok je avion kružio pripremajući se za spuštanje prerasla u paniku. Možda nije trebalo da pođe na ovaj put.
Let je bio dug, ali njoj se činilo da je u isto vreme posmatrala zaslepljujuće sunce nad obalama Amerike i snegom prekrivene vrhove planina u Irskoj.
Adelija je postajala sve nervoznija. Osećala je napetost u čitavom telu. Uzdahnula je duboko nekoliko puta, ali to nije pomoglo.
Kada se avion spustio, suv, topao vazduh presekao joj je dah. Pogled joj je odlutao ka ogromnom planinskom lancu koji se belio u daljini.
Ništa šta je do sada videla na fotografijama i u filmovima nije se moglo usporediti s ovom bujnom velelepnošću . Sve ovo netaknuto ljudskom rukom, bilo je pomalo zastrašujuće, a iznad sveg veličanstveno.
Ali, Adelija je bila zaokupljena sopstvenim problemima i sumnjama. Nedostajale su joj farma na kojoj je odrasla i Irska. Duboko ja uzdahnula. Dobro je znala da je Irska sada nedostižna za nju. Kada bi samo mogla da se vrati jednog dana! Međutim, to je bilo skoro neostvarljivo.
U ludom zanosu
