Emili se provukla kroz ogradu od žbunja i potrčala preko travnjaka u noć. Njegov duboki glas još uvek joj je odzvanjao u ušima: ciničan, s lakim egzotičnim akcentom i neverovatno seksi. Da bi što pre pobegla od njega, ubrzala je korak. Oborene glave i slepa za radoznale poglede zvanica, koje su uživale na vazduhu u bašti na imanju Ročesterovih, hitala je prema glavnoj zgradi. Svi prozori bili su osvetljeni, pa se fasada presijavala kao da je od zlata. Iza bašte je dopirao smeh, muzika za ples i zveckanje čaša. Devedest deveti dobrotvorni bal Ročesterovih bio je u punom jeku. Međutim Emili je imala na umu samu jednu misao: zavući se negde i lizati rane.
Radovala se svom prvom balu. Dosad je slušala šapat svojih starijih sestara kad su razgovarale o tome i prvi put po završetku baletske škole poželela je da to iskusi iz prve ruke. A sad joj je on upropastio veče!
Instinktivno je dotakla natečene usne, na kojima je osećala trag njegovih poljubaca. Srce joj je zamalo iskočilo iz grudi dok se penjala stepenicama.
Zaslepela ju je jarka svetlost iz salona. Pridigla je skute duge haljine. Nije želela da razmišlja o tome koliko je bila srećna i uzbuđena samo nekoliko trenutaka ranije. I kako se osećala odraslom i zrelom…
Already a member? Log in here
