Nagnuta nad volanom, nadlanicom je obrisala zamagljeno vetrobransko staklo, ali to baš i nije pomoglo. Napolju je lila kiša. a farovi iznajmljenog automobila jedva su uspevali da se probiju nekoliko metara kroz gusti mrak.
Ovo traje već pola sata, a uprkos njenoj nadi. postaje mnogo gore.
Zatresla je glavom, besna na sebe. Pa upozorila ju je na ovo gazdarica pansiona u kojem je boravila, ali Rozen je bila od onih ljudi koji teško prihvataju savetc.
U njenu odbranu moglo bi se reći da je vreme kad je napustila Galvej bilo pravo jesenje, gotovo toplo, a tek je po izlasku iz grada prvi put videla pravu Irsku.
Takva Irska mogla se videti na razglednicama i u turističkim bedekerima: zeleno ostrvo s mnoštvom prostranih livada, na kojima su pasle ovce i krave, živopisna sela i male kuće, koje su se ugnezdile u blago brdovitom pejzažu.
Objektivni posmatrač reći će da je ovo divna zemlja, ali što je Rozen više odmicala na zapad, osećala se sve usamljenijom i nekako… kao u noćnoj mori.
Ako je u njenom životu bilo ičeg čega se zaista plašila, bila je to usamljenost. Tako je bilo od detinjstva, tačnije od…
Zašto bi o tome razmišljala? Usredsredila se na put pred sobom, jer je kiša lila kao iz kabla, a brisači vctrobranskog stakla nisu se mogli nositi s njom.
Bolje hi hilo da sam uzela motorni čamac, od muke se našalila sa sobom.
Kad je blesak munje za trenutak obasjao krajolik jakom svetlošću, a odmah zatim zaorila se grmljavina, niz Rozenina leđa prostrujala je laka jeza.
Samo da konačno pronađe tu prokletu raskrsnicu! Koliba koju je unajmila nije mogla biti daleko od grada. Prateći uputstva iz mejla, smeštaj je bio na samo dvadesetak kilometara, a iznajmila ga je za period od naredne četiri nedelje. Rozen je uzdahnula pomislivši da mora da je blizu. Ili ju je možda promašila?
Already a member? Prijavite se ovdje
