U današnjem članku donosim priču o jednoj od najneobičnijih i najdirljivijih ljubavnih veza u svetu književnosti, koju je ispisala Jasmina Mihajlović, književnica, naučnica i kritičarka, kroz svoj odnos sa čuvenim piscem Miloradom Pavićem.
Iako ih je delila velika razlika u godinama — čak više od tri decenije — ta razlika nije postojala u njihovom odnosu. Njihova veza je počela na neobičan i sudbinski način, a ljubav je trajala sve do Pavićeve smrti. Jasmina danas sa velikom posvećenošću čuva sećanja na njega i neumorno radi na očuvanju njegovog književnog nasleđa.
Jasmina je rođena 1960. godine u Nišu, u porodici sa snažnim akademskim i stručnim korenima. Otac joj je bio lekar, majka profesor inženjer, a porodična baština isprepletena je sa pričama o dedama, bakama i seoskim učiteljima. Iako je bila odličan đak, školu je često doživljavala kao teret i nije volela obavezno obrazovanje — pravu ljubav prema učenju otkrila je tek na fakultetu, kada je upisala jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Odrastajući u Nišu, Jasmina je imala detinjstvo puno igre i slobode, a od malena ju je privlačila književnost. Kao mala devojčica, bila je poput biblioteke za svoju ulicu, sa knjigama i pričama koje je delila sa komšijama. Upornost joj je donela da studira ono što voli, uprkos očevim željama da nastavi njegovim stopama i upiše medicinu. Život u studentskoj sobi pored Palilulske pijace bio je početak njenog samostalnog puta.
Radila je naporno, često i po dva posla istovremeno. Jedan od poslova bio je u Institutu za književnost, gde je proučavala srpsku književnu kritiku XX veka, što joj je proširilo znanje i otvorilo nove perspektive o delu brojnih pisaca.
Njena prva velika ljubav bio je momak po imenu Kimi, sa kojim je u mladosti sanjala o zajedničkom životu, ali okolnosti nisu dozvolile njihovu sreću. Kasnije se udala za Zorana Mihajlovića, sa kojim je provela trinaest godina i rodila sina Vuka. Taj brak bio je srećan i stabilan, ali sudbina je imala drugačije planove za Jasminu.
Sudbina ju je spojila sa Miloradom Pavićem na jedan poseban način — kroz njen diplomski rad. Na dan 27. maj 1986. godine, ušla je u njegov kabinet na Filozofskom fakultetu tražeći bibliografiju za svoje istraživanje. Kontaktirala ga je sa strahopoštovanjem i neizvesnošću, a njihovo poznanstvo iz te akademske konsultacije postepeno je prerastalo u nešto mnogo dublje. Pet godina su održavali kontakt, ali prava ljubav je buknula tek 1991. godine, tokom jedne književne večeri u Nišu, gde su konačno prevazišli udaljenost i distancu.
Milorad joj je postavljao pitanja kao što je: „Čime sam ja ovo zaslužio?“ – a odgovorila bi mu sa smehom da su to njegove knjige. Njihov odnos nije bio ljubavnički u tajnosti, već je bio iskren i dubok, iako oboje nisu mogli odmah da prekinu sa prethodnim vezama zbog porodica i dece. Milorad je čak zaprosio Jasminu, ali zbog porodičnih okolnosti brak nije mogao odmah da se formalizuje.
Kada su konačno ozvaničili svoju vezu, venčali su se u neobičnim okolnostima — prvo u krevetu jedno drugom stavili su burme, a zatim su dobili i papirni brak 1996. godine, nakon što je Milorad okončao dugotrajan razvod. Njihov život u zajedničkom stanu bio je daleko od glamura — skromno su počeli, ali su delili intenzivne emocije i uzajamnu podršku. Jasmina je prisećala da je život sa Pavićem bio i težak jer je on imao „vojnički režim rada“ i bio je posvećen svojoj umetnosti.
Iako je njihova veza bila ispunjena dubokom ljubavlju, Jasmina je priznala da je bila i ljubomorna na junakinje koje je Milorad stvarao u svojim romanima, posebno na one kojima je posvetio dela poput „Drugog tela“. Ipak, nikada nije dobijala kritiku od njega, već samo podršku u svom književnom radu.
Milorad je za Jasminu birao odeću, uživajući u tome kao u umetničkom činu. Njihova ljubav prema umetnosti delila se i kroz zajedničke posete muzejima i galerijama — energija slika ih je punila i odmarala.
Posebno je istaknuta i njegova erotska snaga, koju je sam često pominjao. Pavić je verovao da bi bio Kaznova da nije pisac, jer je posedovao intenzivan libido koji je, prema Jasmininom svedočenju, nije nikada izbledio, ni sa godinama ni sa bolešću. Njihova strast bila je takva da su mogli da vode ljubav na najrazličitijim mestima, često po celoj noći, iako su znali da ih deli 31 godina starosti. Čak i tokom teških trenutaka, njihova intimnost bila je duboka i snažna.
Njihova ljubavna priča nije bila bez tragedija. Jasmina je dva puta bila trudna sa Pavićem, ali su oba puta izgubili plod. Takođe, bolna uspomena ostao je gubitak Pavićeve ćerke Jelene, koja je imala problema sa depresijom i nažalost izvršila samoubistvo. Taj gubitak je duboko potresao oboje.
Nakon Pavićeve smrti, Jasmina je ostala sa velikom prazninom u srcu, ali i sa obavezom da njegovo delo i sećanje žive dalje. Jedna od njenih neostvarenih želja bila je da joj je kupio venecijansko ogledalo i srebrni češalj koje su zajedno videli u Tunisu. Iako ga nema, njegov duh i danas živi u njenom životu.
Njena najveća briga i strah vezani su za to gde će biti sahranjena — nada se da će pored Milorada Pavića, u Aleji velikana, moći da počiva zajedno sa njim, jer smatra da je njihova ljubav i zajednički život zapravo jedno veliko književno i životno delo koje zaslužuje takav počinak.
Ova ljubavna priča Jasmine Mihajlović i Milorada Pavića pokazuje da prava ljubav ne poznaje prepreke poput godina, da je strast i intelektualna povezanost snaga koja može da trajno menja živote, ostavljajući za sobom tragove koji nadilaze vreme i smrt.
