Posmatrala ga je kako se kreće.
Visok, vitak, a ipak snažan, plesao je kao neki profesionalni igrač flamenka, koje je imala priliku da posmatra dok je prošle godine letovala u Španiji. Kosa mu je bila crna i kovrdžava, lice duguljasto, sa energičnom, četvrtastom bradom.
-Deluje veoma privlačno – priznala je sama sebi.
-Ko je on? – upitala je Lauru, koja je sedela pored nje.
-Zove se Fabricio. Fabricio Tomazini. Nedavno je u Veronu došao iz Padove. Studira isti fakultet kao i nas dve, samo što je on već na petoj godini. Apsolvent. Ostalo mu je svega još nekoliko ispita, do diplome lekara.
-Za razliku od tebe i mene, koje smo tek na trećoj godini! – uzdahnu Đovanela. – Ponekad, kad sam depresivna, pomislim da smo odabrale najteži fakultet. U svakom slučaju, fakultet koji se najduže studira. Medicina! Mogle smo odabrati nešto lakše, neki fakultet na kome studije kraće traju.
-Onda nikad ne bismo postale lekarke! – nasmeja se druga devojka. – A mi to želimo, zar ne?
-Više nisam sigurna šta želim a šta ne želim! – progunđa Đovanela.
Ućutale su i nastavile da posmatraju plesače.
Muzika se završila.
