Obradovana uspehom, rumenih obraza okrenula se prema mladiću, spremna da ugleda Tima Fogartija, konjušara koji joj je pomagao da timari Blejza pred turnire. Začudila se ugledavši neznanca i to bez pratnje. Posetilac bi ovde obavezno bio u pratnji ljudi iz obezbeđenja.
Muškarac je izgledao neodoljivo, mnogo bolje od mladića koje je poznavala: gusta tamna kosa, markantne crte lica, snažno telo, neobično visok! Ležerno se oslonio rukama na ogradu, a po njegovoj preplanuloj koži moglo se zaključiti da je mnogo vremena provodio napolju. Da nije novi radnik?
Sali je odlučno usmerila konja prema neznancu, koji ju je zainteresovano posmatrao. Živi pogled njegovih očiju zagasitoplave boje toliko ju je fascinirao da ju je proželo neobično uzbuđenje. Najednom joj je bilo važno da mu se dopadne. Kakva glupa želja! Možda je imala telo odrasle žene, ali tek joj je četrnaest, a on je isuviše star za nju. Ali bilo je nečeg u tim očima…
– Ko ste vi? – pogledala ga je pravo u oči.
Vedro se osmehnuo i ona se nehotice zapitala kako bi bilo kad bi je poljubio. Činio joj se poput junaka iz ljubavnih romana, koje je doslovce gutala.
– A ko ste vi? – uzvratio je pitanjem.
Iznenadio ju je američki akcenat, dubok, smiren glas…
– Ja sam Sali Megvajer – ponosno je uzvratila. Sad može da bude impresioniran. Ipak je ona kćerka čoveka, koji je u Australiji živa legenda.
– Aha… – nije odavao ni trunčicu divljenja. – Lep konj. Dobro ste ovladali njime. Dugo jašete?
Sali je klimnula glavom, najednom se osećala nelagodno.
– Tata mi je poklonio ponija za peti rođendan.
– Onda vam je sigurno kupio i ovog konja?
Nije bilo moguće prečuti taj podrugljivi ton.
– Ko ste vi? – ponovila je. – Šta tražite ovde?
