Tim lekara nije morao da mu saopšti rezultat jutarnje vizite, bio je dovoljan pogled na njihova smrknuta lica. Sedeo je u svojoj kancelariji i gledao u telefon. Šta bi dao da ne mora da obavi ovaj razgovor! Ali nije imao izbora. Brijana Koneli bila je njegova poslednja nada – bolje rečeno Popina poslednja nada. A pošto je reč o njegovoj kćerkici, Dimitrios je znao da će sve učiniti da joj pomogne. Znao je da će biti gotovo nemoguće nagovoriti Brijanu da usliši njegovu molbu. Prošle su četiri godine otkad mu je jasno dala na znanje šta je njen prioritet: glamurozni svet mode. Ipak je morao da pokuša. Dimitrios je bio spreman da je na kolenima moli samo da Popi dobije još jednu šansu. Pogledao je na sat. Na zapadnoj obali Kanade sada je devet uveče, a to je manje-više prikladno vreme za ono što je morao da uradi. Stegnutih vilica okrenuo je broj Brijaninog apartmana u nadi da će je tamo zateći. Bar je takvu informaciju dobio od pouzdane osobe. Vreme je igralo važnu ulogu kada je čovek želeo da pronađe Brijanu. Već ujutro mogla je da bude negde u Sahari, na Islandu ili u Australiji. Bila je jedan od najtraženijih modela a znalo se da je veoma ambiciozna.
Tri puta je pozvonilo pre nego što se uključila sekretarica. Nervozno je ustao i pogledao kroz prozor.
– Ovde Dimitrios Gijanakis, Brijana. Veoma je važno da razgovaramo što je pre moguće jer…
– Dimitriose? – javio se blago promukli glas s erotskim prizvukom. – O… dakle, tu si – zaključio je pokušavajući da prikrije zbunjenost.
Da je ne poznaje tako dobro, možda ne bi osetio da je Brijana zapanjena. Ali brže se pribrala od njega.
– Očigledno – promrmljala je odbojno. – Šta mogu da učinim?
Četiri godine bio je ponosan na sebe što je uspeo da bude sasvim nezavisan. Pomisao na to da pred nekim mora da puzi, i to pred ženom koju je duboko prezirao, gotovo ga je ubila. Ali sudbina ga je pogodila u jedinu bolnu tačku… njegovu kćerku.
Zbog nje je morao da proguta gorku pilulu i nije smeo da prokocka priliku s jedinom osobom koja je mogla da pomogne Popi.
– Kako si… Brijana?
Dimitrios je zatvorio oči sprečavajući naviranje sećanja. Nervozno čekajući odgovor, čuo je nesiguran smeh.
– Kada pomislim da proteklih godina nismo razmenili ni desetak reči, sumnjam da te to interesuje. Otkad je umrla moja sestra, nemamo više o čemu da razgovaramo. Zato kaži šta ti treba. Ujutro rano letim i moram da se naspavam.
Trebalo je da zna! Neke stvari se ne menjaju.
Ipak, to nije sasvim tačno. Dimitrios se vratio do stola i uzeo je u ruku uramljenu sliku svoje kćerke. Ta fotografija snimljena je pre šest meseci, tada njeno lice nije bilo bledo i ispijeno bolešću.
– Dobro – rekao je. – Imam jednu molbu. I to veliku…
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.