Zvuk smeha prodirao je kroz zidove Sarine kabine. Ljudi u hodniku bili su nestrpljivi da brod krene, nadali se odmoru kakav u životu nisu imali i očekivali zabavu i avanture na krstarenju. I nisu to bila samo očekivanja već je i pregršr snova bilo uloženo u tih nekoliko običnih dana. Moći će da jedu veličanstvena jela spremljena rukom samog šefa brodske kuhinje. Videće pejzaže dotle viđene samo u knjigama. Steći će nove prijatelje. Posetiće razne luke i otići iz njih sa suvenirima i podsetnicima na divno vreme provedeno na ovom krstarenju… stvarima koje inače nikad ne bi kupili da su kod kuće…
kao što su slamni šeširi preterano širokih oboda i jarkim bojama obojeni plastični gušteri gekoni. Uspomene koje će trajati do kraja života.
Ali za dr Saru Kolins ništa od svega toga neće da se desi. Zureći kroz okrugli prozor kabine ona uzdahnu isto onako tužno kako je već mesecima to činila. I to se nikako nije menjalo bez obzira na to kuda išla ili šta radila. Prosto, sve je ostajalo isto.
***
Zgodan čovek, pomisli ona. Izuzetno zgodan. Tamnosmeđa kosa i oči iste boje. Fini osmeh. Ali su mu oči bile… pa, nije mogla da oceni. Nisu bile neprijateljske, ali nisu svetlucale.
– Verujte mi, odmora sam imala dosta.
I to beše skromno rečeno. U poslednjih godinu dami osim što se odmarala nije radila ništa drugo.
– Pokušavali ste da siđete sa broda, zar ne? Zato ste onako grozničavo utrčali u lift. Niste imali nameru da ostanete i da krenete na krstarenje.
– Promenila sam mišljenje. Zaključila sam da to ne želim…
To je zvučalo kao budalasto objašnjenje, zar ne? Potrošila je na hiljade dolara da plati dve nedelje krstarenja, a onda promenila mišljenje na minut pre isplovljavanja. Zvučalo je to tako budalasto da on mora da je mislio da je ona potpuno smetena.
