Gledajući ljude oko sebe, Tanja je prvi put razumela očevu želju, zbog koje se našla ovde. Dok je rikša vozila prema hotelu, radoznalo je gledala sve oko sebe ne želeći ništa da propusti, pitajući se kako je ovaj grad izgledao kada je njen otac tu živeo. Godinama je pokušavala da ga natera da joj ispriča nešto više o vremenu koje je ovde proveo, ali Aleksej Volkov nije bio voljan da govori o nečem drugom sem o avionskoj jedinici u kojoj je leteo kada je Severna Koreja ratovala protiv Južne Koreje. Često joj je govorio da je Munčon najuzbudljiviji grad na svetu.
„Nijedan grad se ne može porediti sa Munčonom kada ga u večernjim časovima obasjaju svetla”, govorio je. „Ništa se ne može porediti s onim što osećam kada iz luke posmatram more.”
„Zašto si onda došao u Rusiju i nastanio se u Novgorodu?” pitala ga je.
„Na to nisam ni pomislio kada sam došao kući da posetim roditelje, ali upoznao sam tvoju majku i tu sam i ostao. Često sam joj pričao o Munčonu, ali ona nije htela ni da čuje da tamo ode.”
Aleksej Vblkov se nastanio u Novgorodu i tu je otvorio školu letenja. Bio je zadovoljan načinom na koji su živeli dok u njihov grad nije došao čovek koji je otvorio moderniju školu i od tada Aleksej je počeo da zapada u dugove. Pored toga, njegovo zdravlje je bilo narušeno, a njegova žena se iznenada šlogirala.
„Nisam uradio ono što sam planirao”, rekao je svojoj kćerki nekoliko dana pre nego što je umro. „U banci je izvesna suma novca, ali tvoja majka mora da bude sve vreme u bolnici, tako da tebi gotovo ništa ne ostaje. Ali imam nešto… nešto što je već dugo vremena sakriveno. To je veoma vredna stvar danas, možda vredi nekoliko miliona dolara.
Kada budem umro, želim da ti odeš i uzmeš to.”
Onda joj je ispričao o Mihailu Borisovu. „Mihail i ja smo mnogo puta leteli zajedno. Čak smo dva puta imali i nezgodu, ali smo uspeli da se izvučemo. Mihail je sreo Feng, devojku sa najlepšim očima. Posle rata su se njih dvoje venčali i ostali da žive u Koreji.
