Čudo u Milanu

Rubini je od svega pripadalo ponekad dvadeset, ponekad trideset evra koje je držala u nekoj metalnoj kutiji skrivenoj iza točka Salvinine prikolice u kojoj je spavala. Krevet je bio uzak i neudoban.
Posteljina uglavnom čista, ali stara i pocepana i bilo je čudno kada je izlazila iz Salvinine prikolice obučena “kao dama”…
– Čuvaj se tog Barbonija – govorila joj je ponekad, kad malo popije, stara Salvina. – Otkad je došao… Prvo, posao je
krenuo… Drugo, došli neki novi ljudi od svakud… Treće… Pazi se… Voli on žensko… A izgleda da ne ume da zatraži…

Doduše, Rubina Barbonija nije često viđala ali je uvek na sebi osećala vrelinu njegovog pogleda i odlučila je da posluša Salvinu – držala se podalje… U svakom slučaju, nije osećala na sebi samo Barbonijeve poglede već i ostalih muškaraca i pitala se: čemu to, zašto? Za oca i majku nije znala – odgajila ju je baba… Nekako u vreme kada je babi pozlilo i kada je umrla na putu do Doma zdravlja, Rubina je odlučila: otići će u Italiju. Uostalom, to je bilo jedino što je mogla. Bilo je grupa Roma koji su kretali na sever, u Austriju, Nemačku, Dansku, Švedsku, ali su ih, pre ili kasnije, vraćali… Naučila je i tu reč – deportovani…

Izvesno vreme sve je nekako išlo. Ona, Dario i Ekrem vozili su se starim ”fijatom” po Milanu a taj automobil uvek je
bio prepun robe koju su… ukrali… Uz Rubininu pomoć…


Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se