Sklanjajući mokar pramen kose sa ćela, Kejtlin je virila kroz visok red azaleja osmatrajući bez prestanka ulazna vrata kuće gospodina Cordona. Stvari i oblici su joj poigravali pred očima, možda od žege i isparavanja letnjeg dana, a možda i zbog umorakojije počeo dsge savlađuje. Noge su joj utrnule od dugog čekanja, a vrat joj je bio potpuno ukočen. No, to nije bilo ništa u poređenju sa nestrpljenjem koje je osećala. Njena misija je bila suviše važna da bi je sada od cilja odvratile sitnice. U Detroitu može da se zadrži samo još osamnaest sati. Nije želela da se vrati kući sa gorkim ukusom poraza u ustima.
Na stepeništu koje je netremice posmatrala, pojavile su se prve senke. Rukom je nervozno oterala bumbara koji joj je zujao oko glave i tiho uzdah nula. A onda je začula zvuk zbog kog se gotovo ukočila i naćulila uši.
Brava je glasno škljocnula i Doroti. sekretarica gospodina Gordona, izašla je iz velelepne kuće koja je njenom vlasniku služila kao utočište. Osetila je ogromno olakšanje videvši da izlazi napolje žena koju je u poslednje vreme pratila u stopu. U ovom trenutku najradije bi je polila vodom iz obližnje fontane, ali to nije bilo moguće. Naime, bilo je u njenom interesu da se što bolje pritaji kako je ova gospoda ne bi primetila.
Njen cilj je bio da pošto poto ude u kuću. Ako joj to ne uspe. uzalud je provela nekoliko sati u ovoj mučnoj i neprijatnoj zasedi u žbunju.
Doroti je zatvorila vrata, a onda se okrenula i pažljivo pogledala okolo. Kejtlin se brzo sagnula plašeći se da je ne primeti. No. žena je počela da pretura po torbi, izvadila ključ i na brzinu otključavši vrata, doviknula.
Ples na mesečini
