Ludi voz

Pjotr Pavlenski probijao se kroz gužvu na aerodromu, zadubljen u misli. Jedva da je bio svestan svoje okoline. Upravo se vratio sa službenog puta iz Amerike – kao i obično, misli su mu bile okupirane poslovnim problemima i promenama na tržištu dijamanata. Stigao je nešto ranije, tako da nije mogao da javi sekretarici kada da pošalje lumuzinu.
Razmišljajući o tome on je samo slegnuo ramenima i ubrzao korak. Bilo bi lakše, mislio je, da je bar ostavio svoj mercedes na aerodromskom parkingu, ali tu se sada ništa nije moglo učiniti. Nije nameravao da zove kompaniju i čeka da ga neko pokupi. Pjotr Pavlenski nije bio uspešan biznismen u svojoj trideset i drugoj, tako što je gubio vreme. U bilo čemu.
Tek što je napustio aerodromsku zgradu i osvrnuo se da potraži taksi, zvuci poznate melodije naterali su ga da se trgne iz svojih misli. Zastao je na trenutak, kao da se bori sam sa sobom, ali radoznalost je, na kraju, ipak prevagnula. Nije mogao da odoli, kao omađijan koraknuo je u pravcu iz koga se čula neobična muzika, sudarajuči se sa putnicima na izlazu iz zgrade.
Tu, kraj velikih, pokretnih vrata, okružena nekolicinom ljudi koji su je slušali, stajala je sitna, plavokosa devojka i svirala usnu harmoniku.
Za aerodrom u Asunsionu ovakav prizor nije bio neuobičajen. Mnogo mladih je dolazilo sa svih strana sveta u taj multinacionalni grad, i neki od njih su, na ovaj način, pokušavali da zarade za smeštaj ili provod u nekom od čuvenih, nočnih lokala. Bar, dok ih aerodromsko obezbedenje ne otera, što se često dešavalo.
Pjotr se progura bliže devojci i zastade, nesvesno lupkajuči sjajno uglačanim, skupim cipelama u ritmu melodije. To je radila i ona, potpeticom svoje crne kaubojke dajuči takt onome što je svirala.

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se