Oaza naših snova

Džemila se morala uzdržati da ne počne poskakivati od sreće kao dete nasred bulevara Grenel. Usmerivši pogled prema Ajfelovom tornju, složila je grimasu na licu. Kakav kliše, pomislila je, ja sam u Parizu, proleće je i, naravno, zaljubljena sam!
Nije bila svesna pogleda koji su je pratili, a razlog je bio njen nesvakidašnji izgled. Svilenkasta, duga crna kosa kao u majke merkazadskog porekla, a plave oči skrivene gustim crnim trepavicama nasledila je od svog oca Francuza.

Mogla bih da zagrlim ceo svet, pomislila je. Najradije bih sve ove kese sa sitnicama iz kupovine bacila uvis i od sreće bih vrisnula. Mislila je da ljudi preteruju kada pričaju o Parizu kao o gradu ljubavi. Ali sada je razumela. Morate biti zaljubljeni da biste to osetili na sopstvenoj koži! Nikakvo čudo što su se njeni roditelji upravo ovde zaljubili jedno u drugo.
Poskakivalo joj je srce u grudima od uzbuđenja. Želela je da raširi ruke i glasno vikne: volim Salomona el Sagra i on voli mene! Na tu pomisao osetila je neobjašnjivo probadanje u grudima i njeno raspoloženje iznenada je splasnulo. Tačnije, Salomon joj još nije rekao da je voli, čak ni jutros kada mu je priznala šta oseća prema njemu. Posle strasne zajedno provedene noći nije više želela da suzbija osećanja i rečima je izrazila svoju sreću. Danima su joj ljubavne izjave gorele na usnama.
Tek pre tri nedelje ponovo se srela sa Salomonom, i to pred kapijom univerziteta gde je upravo položila završni ispit. Zajedno su odrasli, ali Džemila ga godinama nije videla. Susret s prvom ljubavlju izazvao je talas topline koji se širio njenim telom, a noge su joj zadrhtale kao da će popustiti u kolenima. Nisu se promenile te divlje tamne kovrdže, kao ni prodorne crne oči koje su delovale kao da su prekrivene tajnom i mračnim senkama. Ipak, bio je mnogo atraktivniji nego ranije, sazreo je, postao muškarac u pravom smislu te reči: visok, širokih ramena, a samopouzdanje je naprosto kipelo iz njegovog držanja.

...

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se