Pontsko Gorje, brdovit i retko naseljen predeo na severu Turske, malo toga je nudio stanovnicima mlađe populacije. Zbog strogih običaja i insistiranju na tradicionalnim porodičnim vrednostima, u mnogim selima nisu postojali objekti namenjeni zabavi i opuštanju mladih, željnih druženja, okupljanja, slušanja muzike. Većinu su stariji kontrolisali i upućivali ih na to da večeri provode u odmaranju, kako bi preko dana imali dovoljno snage da naporno rade, najčešće na poljima, gde su obrađivali zemlju i vodili stoku na ispašu. Oni, koji su imali malo slobode, okupljali bi se i družili po kućama, u čobanskim kolibama, ili jednostavno pod otvorenim nebom. Svi su maštali o odlasku u velike gradove i o životu lišenom rigidnih konzervativnih pravila.
Mladići su, za razliku od devojaka, povremeno dobijali dozvolu da odu do Ardahana, mesta u kome se osećao dah savremenosti, u kome su mogli da se provedu, daleko od očiju svojih sugrađana, rešenih da
žive po standardima prošlih vremena.
Klub „Gorje” važio je za omiljeno mesto za izlazak mladih iz Ardahana, ali i onih koji su dolazili iz okolnih sela. Bio je opremljen u zapadnjačkom stilu, tek sa ponekim orijentalnim, domaćim detaljima.
U polumraku su se nazirali separei, okrugli stolovi za stajanje, kao i podijum za igru. Središnji deo kluba je zauzimao ogroman šank za služenje pića, pored koga su bile nanizane barske stolice. Iz zvučnika su se čuli svetski hitovi, točila su se pića sa svih meridijana, ali je jelovnik bio sačinjen isključivo od domaćih specijaliteta.
Kradja emirove neveste
