-Dobro jutro, Aleksandra! Devojka je prekinula sa poliranjem čaša i veselo pogledala u Georgiosa Papasa seoskog poštara koji je ušao u tek otvoren restoran.
-Zdravo, čika Georgiose. Stiže vaša metaksa!
Georgios Papas je seo za sto. Najpre je skinuo poštanski kačket, a zatim maramicom obrisao oznojeno Čelo.
-Deda ti je kod kuće? – upitao je.
-Da. Sitni zemlju u dvorištu. Danas je baš poranio i uveliko radi -veselo je odvratila devojka, poslužujući starog poštara. – Znate ga dobro! Rad ga ispunjava..
-Znam, znam… Sitni zemlju… pravi vaze, krčage… I tako već pedeset godina – nasmeja se stariji čovek. – A ja isto toliko dugo nosim poštu. Poneki telegram, poneko pismo iz Amerike i poneka laž koliko da utešim one koje su i rođena deca zaboravila. Eh, Aleksandra, dete moje. U selu su ostali uglavnom starci, a sve što je moglo, napustilo je selo i otišlo u grad, ili u Ameriku, Australiju… Ni poštu više nema ko da nosi, a meni je već sedamdeset godina kao i tvom dedi Makariosu. Ti voliš ovo mesto, Aleksandra?
-Volim, čika Georgiose. Odrasla sam ovde i nikada neću zaboraviti bioskop i stare filmove koje ste nam puštali u prostoriji pored mlekare. Deda mi je uvek posle filma kupovao limunadu i to je bio pravi doživljaj – Aleksandra se sećala detinjstva kao najlepšeg perioda svog života dok nije prešla u Pafos. Tamo je stanovala kod jedne rođake gde je završila srednju školu, a kasnije i fakultet u Limasolu.
-Da li ti se majka javlja? – interesovalo je starog Georgiosa.
Aleksandra neprimetno uzdahnu.
-Nije se javila već nekoliko meseci – dodade Aleksandra. – Zar se ne sećate? Vi ste nam doneli poslednji put razglednicu iz Italije.
Starac klimnu glavom.
Galatea je kao ptica selica. Nikad nije mogla dugo da ostane na jednom mestu. A šta je s tobom?
-Jedva sam čekala da se završe obaveze u školi kako bih došla ovamo i uživala u domaćim poslovima. Volim da radim u dedinoj taverni, a i da pomažem ujaku oko pravljenja sira.
