Dolazio je svake nedelje bar jednom, da provede veće s Olivijom. Tada bi zajedno večerali u nekom restoranu, a onda bi otišli u bioskop ili na igranku, ili bi se odvezli u neku mirnu ulicu, gde su pod drvećem mogli da zaustave kola i da se dugo miluju i ljube.
Bilo je to slvarno prekrasno vreme. Proleće se već tada uveliko naselilo u prirodu. Vazduh je bio pun prijatnih mirisa cveča i trave i proleće je u mnogim srcima probudio tajne želje.
Olivija je više mislila na Džejkoba, nego na učenje. To se svuda moglo primetiti, jer radovi joj više nisu bili savršeni, više nije mogla mirno da sedi na predavanjima, nije mogla da se koncentriše, već je počela da sanjari.
Zamišljala je svoju budućnost pored Džejkoba i život sa njim u velikoj gospodskoj kući na imanju Bejker.
Skoro svaki rastanak sa njim, sada joj je bio bolan. Teško bi se rastajali posle divno provedenih trenutaka. U njima je gorela velika želja da konačno zauvek budu zajedno.
Vreme zvanične veridbe bilo je sve bliže. Bio je već maj.
Prvih dana u mesecu štampane su pozivnice i trebalo je da ih Džejkob i Olivija pošalju prijateljima i poznanicima, da bi ih obavestili o srećnom događaju.
Olivija je bila veoma zauzeta pripremanjem i odlukom kakvu će vereničku haljinu da obuče.
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.