Neprijatne uspomene

Selena je na brzinu doručkovala. Progutala je poslednji zalogaj hleba i ispila ostatak jutarnje bele kafe. Pogledala je na sat. Bilo je kranje vreme.
Otrčala je do spavaće sobe u kojoj je mirno spavao njen trogodišnji sinčić, Majlo.
On je bio sva njena sreća. On joj je davao snagu, koja joj je bila potrebna da bez pogovora podnosi sve životne teškoće.
Nagnula se nad dečji krevetac. Majlo je spavao slatko, sav zajapuren i nije mu smetalo što se ona prilično bučno kretala po sobi.
Posmatrala ga je jedan trenutak, a onda mu uklonila pramen skoro bele kose sa čela.
Dečak je, negodujući, otvorio oči, ali ne zadugo. Očigledno, nije bio spreman da se definitivno probudi. Ali, kada je stavio palac u usta, Selena je znala da će se uskoro rasaniti.
Oči mlade žene se zamagliše. Uvek joj je bilo žao što mora da ga budi tako rano.
Dečak je neobično ličio na svog oca i to je bio dodatni razlog da se Selena rastuži kad ga pogleda, posebno ovako još pospanog.
S obližnjeg crkvenog tornja upravo je otkucavalo sedam sati. Poljubila je sinčića u obraz, a onda prošaputala.

Probudi se, mišiću, probudi se.
Dečak napola otvori oči, onda nešto promrmlja i protegnu se. Selena ga poškaklja po stomačiću, tepajući mu nežno i on se uskoro raspoloženo smeškao.
Ali i dalje je bio pospan. Selena ga brzo podiže iz kreveta i privi uz sebe.

Šta bih ja bez tebe, dušo? – rekla je tužno.
Kao i svakog dana i danas je požurila da ga spremi. Okupala ga je i obukla, a zatim pokušala da ga nagovori da jede, što on nije činio rado ovako rano.
I zaista, posle nekoliko zalogaja prestao je da jede i Selena je znala da nema nikakvog smisla ubeđivati ga da dovrši doručak.

...
Pridruži se da bi vidio ostatak.
Uloguj se Pridruži se