Razlog postojanja

Ustao je sa barske stolice, platio svoja pića i besno otišao prema svojim starim kolima. Ovo veće mu je propalo, ali smisliće već nešto za sutra. Neću valjda dozvoliti da mi onaj bezveznjak otme plen iz ruke. Šta U je samo ta guska videla u njemu, da mi je znati, mislio je ljut na ceo svet. Dok je vozio prema kući, u glavi je polako smišljao plan. Sutra ujutru ću je zvati, odmah posle doručka. Valjda se njen udvarač do tada neće pojaviti. Mlađi sam i lepši od njega, mora mi uspeti kod nje.
I zaista, već oko pola devet ujutru, zazvonio je telefon u Kimberlinoj sobi.

-Dobro jutro, gospođice Berenson, da li ste ustali? Arčibald je ovde!

-Ah, da, vi ste, ustala sam. Izvolite.

-Ja sam ovde u restoranu hotela. Hoćete li da zajedno doručkujemo?

-Pa, može – malo se zbunila. – Sići ću za petnaest minuta, u redu?

-Odlično – odgovori on samozadovoljno. – Čekam vas!
Kimberli se obukla i sišla do restorana. Sala je bila puna gostiju, jer bio je organizovan neki turnir u mestu, tako da je jedva videla Arčibalda.

-Dobro jutro, draga moja – pozdravio ju je i poljubio joj ruku. – Oduševljen sam što vas vidim. Izgledate tako lepo i sveže jutros. Naša klima je jako zdrava za vas koji živite u velikim gradovima, zar ne?

-Može biti, gospodine, slažem se…
Bio je nekako napadno ljubazan i kao da se trudio da ih svi u dvorani vide. Kako se samo razlikovao od Konrada. Poređenje joj se samo od sebe nametnulo.

-Pričajte mi malo o sebi, Kimberli, ako smem tako da vas zovem. Čime su se bavili vaši roditelji?
Raspitivao se tako uporno o svemu da joj je bilo prosto neprijatno. Imala je osećaj da će je pitati koliko joj je novca ostavljeno, na kraju. Zatim je pričao o poslovima njene majke i kako se nalazi pred bankrotstvom. Nije mogla da se otrgne od osećaja, da će joj uskoro i novac tražiti. Ali pretvarala se da ne primećuje ništa i odgovarala mu samo neodređeno na postavljena pitanja.

-Bogami – rekao je na kraju zadivljeno – mora se priznati daje vaš otac izgleda bio veliki čovek. Uspešan u biznisu i veoma bogat!
Kimberli je bilo nezgodno. Tražila je reči, ali ih nije nalazila. Uspela je samo da mu postavi pitanje:

-Onda, da li ste pronašli adresu moje majke i kad ću moći da je vidim?

-Draga gospođice, uskoro, samo da se vrati kući. Otišla je da se bori u vezi nekog posla. Doći će prekosutra, ali puno vas je pozdravila. Jedva čeka da vas vidi i zagrli. Plakala je u telefon kao malo dete, kad sam joj rekao za vas. Jedva se smirila i jako je srećna što ste je se setili, naročito sada, kad joj je najteže – ispričao je Arčibald unapred smišljen tekst.

-Onda dogovorite mi susret sa njom u četvrtak, molim vas!
Arčibaldovo društvo je odjednom počelo daje pritiska i smeta joj. Više nije imala šta da mu kaže, mada je on insistirao da još sede zajedno. Najzad je ustala od stola u nameri da se oprosti sa njim.

-Onda do sledećeg viđenja, gospodine, i hvala vam za vaš trud.

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se