Dnevna soba na maloj farmi u Damfrizu blistala je novim sjajem. Sve je odisalo čistoćom i svežinom, a oko starog kamina mogao se osetiti miris borovih iglica.
Zraci junskog sunca igrali su se na uredno očešljanoj punđi žene koja je mirno sedela u fotelji. Imala je blago, simpatično lice na kojem su znaci dugogodišnje bolesti ipak ostavili svoj trag.
Zato je Marša Raferti u svojoj pedeset i drugoj godini izgledala znatno starije, mada živost njenih plavih očiju nije mogao da ugasi ni najveći bol. I njene usne zadržale su mladalačku svežinu tako da je, kada bi se nasmešila, izgledala sasvim drugačije.
Posmatrajući fotografiju plavokosog mladića, žena se i sada smeškala dok joj se na licu ocrtavalo uzbuđenje. Fotografija je napravljena onoga dana kada je mladić postao punoletan, tako da je delovao isuviše ozbiljno, čak pomalo namršteno. Sada, kada mu je bilo dvadeset i četiri godine, Marša se setila trenutka kada je dobio svedočanstvo i srce joj je brže zakucalo.
– Džejmse, dragi – nežno je prošaputala.
Da li je moguće da je prošlo svega četiri dana otkad je primila telegram? Blago se osmehnula setivši se Šeli Mek Kafi, punačke poštarke, koja joj je, žureći uz obronak onoliko brzo koliko joj je težina dozvoljavala, sa radošću predala mali beli koverat u kome se nalazio telegram. Mada nikada nije zloupotrebila svoj posao, Šeli Mek Kafi je, pogotovo kada su u pitanju bili srećni događaji,
dozvolila sebi da „tu i tamo raširi lepu vest“. Tako su tada mnogi pre njegove majke, znali da se Džejms Raferti vraća kući krajem nedelje.
Marša je sada mogla da odahne. Ona i stariji sin Bret godinama su vredno i uporno radili na farmi kako bi obezbedili sredstva za Džejmsove studije medicine u Glazgovu. Hvala bogu da se isplatilo, pomislila je, pošto je i njen mlađi sin sada svoj čovek.
Zatim je, dan kasnije, stigao i drugi telegram. Umesto da putuje autobusom do Damfriza kao što je to uvek i činio, Džejms je promenio maršrutu. Naime, u telegramu je pisalo:
„Stižem kolima sa prijateljem. Čekajte nas u šest i trideset“.
