Snovi naše mladosti

Prepoznavši ga, Ema Devenport je s uzdahom izgovorila njegovo ime. Primakla se ogradi i provirila s terase na prvom spratu hotela Delfin, da bolje vidi crnokosog muškarca za volanom tamnocrvenog kabrioleta. Prc nego stoje stigla da razmisli, iz sveg glasa viknula je njegovo ime: “Kejn!”
Digao je pogled i zaštitio oči od bleštavog februarskog sunca. Za dve sekunde izraz lica promenio mu se triput, od iznenađenja, preko začuđenosti, do ozarenosti. “Ema? Em, jesi li to ti?”
Krpa joj je ispala iz ruke i bućnula u kolu, poprskavši je po bosim nogama. Nije to ni primctila.
Kejn se vratio, uzdah joj se oteo pravo iz duše.
A onda ga je prigušila.
Kejn Hanter bio je, u pubertetu, njen junak, prijatelj, život – njen ljubavnik.
A sada joj je njihova ćerka bila ceo svet.
Jedino što jc od njega imala za poslednjih devet godina bila je Sara. Kad god bi pogledala ćerki u oči, u iste one poput različka plave oči, videla bi Kej na.
Svim srcem želela jc da veruje da će se jednog dana vratiti, iako joj jc razum govorio da se to neće desiti. Bila je uverena daje opasni momak zauvek otišao iz malog grada koji gaje prezirao. Sada se vratio. Ali promenio se.
Nema više izlizanih, tesnih, crnih farmerki i majica bez rukava, koje se oblikuju prema njegovom vitkom, mišićavom telu. Umesto toga, na njemu je besprekorno sivo odelo. Kosa crna kao ugalj nekad mu je dosezala do ramena, a sada jc kratko podšišana, poslovno i uredno.

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se