in

U plamenu strasti

Rafael Falkone gledao je u otvorenu grobnicu pred sobom. Zemlja i pokoja ruža ležali su na poklopcu kovčega kao poslednji pozdrav na rastanku od prijatelja i poznanika. Bilo je mnogo neutešnih i ožalošćenih muškaraca. Možda je bilo nečeg u glasinama da je lepa Esperanca Kristakos tokom svog trećeg braka imala ljubavnike?
Pored tuge za preminulom majkom, Rafaelove grudi nadimale su se od pomešanih osećanja. Njegova majka uvek je bila graciozna i glumila je melanholičarku. I zaista je bila lepa, toliko lepa da je njegovog oca gotovo dovela do ludila kad ga je ostavila.
Bila je tip žene, koji odrasle muškarce dovodi do toga da zaborave i na dostojanstvo i na sebe. Njemu se tako nešto nikad ne bi dogodilo. Usredsredio se isključivo na posao u želji da auto-imperiji Falkone ponovo vrati stari sjaj. Lepe žene bile su mu prijatna razonoda, ali ništa više od toga. Nijedna njegova partnerka nije se zanosila iluzijama, jer je svaka od početka dobro znala da od njega može očekivati samo kratkoročno zadovoljstvo.
Ipak, jedna žena dovela ga je do granice…
Njegov polubrat Aleksio Kristakos okrenuo se, setno se osmehnuvši, i Rafael je osetio topli pritisak na grudima. Voleo je svog polubrata iako njihov odnos nije uvek bio jednostavan. Rafael je gledao kako Aleksio odrasta uz predanu brigu uspešnog oca, čime se on nije mogao pohvaliti. Dugo je bio ljubomoran na polubrata, što je opteretilo ionako komplikovan odnos s očuhom.
Obojica su, udubljeni u misli, hodali prema parkingu. Od majke su nasledili zelene oči, pri čemu su Aleksiove pomalo vukle na boju zlata dok su Rafaelove bile začuđujuće svetlozelene. Obojica su imali tamnu kosu i bili su gotovo iste visine, preko metar i devedeset, snažne grade, a Aleksio je bio malo vitkiji. Na Rafaelovim obrazima izbila je brada. Približivajući se automobilima, njegov brat je prokomentarisao:

  • Ni za sahranu se nisi mogao obrijati?
    Pojačao se pritisak u grudima, ali morao je da se uzdrži i opravda. Nije želeo da bilo ko primeti koliko je povređen.
  • Kasno sam legao – odgovorio je sa sjajem u očima.
    Nije želeo bratu da objašnjava da je utehu potražio u naručju žene da bi potisnuo uspomene koje su se smrću njegove majke pokrenule…
    Aleksio se nasmejao ne sluteći o čemu Rafael razmišlja.
  • Neverovatno! U Atini si već dva dana. Sad mi je jasno zašto si odlučio da odsedneš u hotelu umesto kod mene.
    Rafael je podigao obrvu u named da odbrusi bratu, ali reći su mu zastale u grlu kad je ugledao zakasnelu pridošlicu. Aleksiju je osmeh zamro na usnama jer se okrenuo prateći bratovljev pogled.
    Prilazio im je stranac, koji im je ipak izgledao poznat. Kao odraz u ogledalu ili pak kao Aleksio s tamnoplavom kosom. Zbog njegovih očiju Rafael se naježio: bile su zelene kao Aleksiove i njegove, ali malo tamnije.
    Rafaelu su se naježile dlačice na vratu.
  • Možemo li vam pomoći? – upitao je mirno.
    Čovek ih je obojicu odmerio, pa je skrenuo pogled na raku. Usne su mu se iskrivile.
  • Ima li nas još? Aleksio se namrštio.
  • Ima li nas…? 0 kome pričate? Stranac je pogledao Rafaela.
  • Zar se ti ne sećaš?
    Setio se: Rafael je video majku kako stoji pred vratima neke kuće… i mazi dečaka, nekoliko godina starijeg od njega, plave kose i krupnih očiju…
  • Došla je s tobom kod nas. Bilo ti je otprilike tri godine, a meni sedam. Htela je da me povede, ali ja to nisam želeo, jer me je pre toga ostavila.
Pridruži se da bi vidio ostatak.
Uloguj se Pridruži se
Ledena vila 4

Ledena vila

Utonimo u noć 5

Utonimo u noć