Kao hipnotisana, Belinda je buljila u telefon. Šta da radi, da ne ode? Znala je da će onda pobuditi sumnju. I ako ne ode, onaj ko je odlučio da je nađe, naći će je.
Sva uznemirena, sela je na krevet. A onda se osmehnula sama sebi. Pa ona ništa ne zna, i nije ništa učinila. Otac joj nikad nije ništa govorio, ali je celog života učio da ume da prozre situaciju i sačuva sebe. Sa pet godina počela je da trenira karate, a sa osamnaest je savladala mnoge borilačke veštine.
Naučila je da odgonetne skrivene poruke i vidi ono što drugi nisu ni sanjali.
Tada nije znala da joj je otac nekad bio agent CIE. Mislila je da je uči iz hobija i zadovoljstva, a gotovo sve je zaboravila kada je otišla na koledž.
Svega se setila tek pre nekoliko meseci, kada je njen otac pozvao na razgovor. Tada joj to nije imalo nikakvog smisla.
„Belinda, ti moraš da budeš spremna na sve”, govorio je otac. „Nekad u životu, baš kao i u prirodi, čovek se žrtvuje da bi sačuvao suštinu, seme koje će dati novi život. Ja sam te obezbedio… U svakom pogledu, tebe, i Oženi, takođe. Ne brini. Ti si seme koje će pobediti vreme.”
Sada, kada ga više nije bilo, shvatila je da je on znao, da je unapred pripremao svoj odlazak, da njenu majku i nju ne bi uvlačio ni u šta. Da one ostanu da žive bezbedno.
Pa, ako je sve tako, zašto je neko, koga ona ne zna, proganja. I šta sada da radi, razmišljala je. A onda je odlučila. Otići će da iz govornice javi dedi da ne može da dođe. Ovaj telefon neće više koristiti. A nakon toga će odlučiti da li da ode na taj sastanak ili ne.
Ljubav u kadru
