Telma je sedela u pletenoj fotelji držeći u ruci blok i olovku. Ispod oka je posmatrala svoju prijateljicu Lauru kako razdvaja žute od crvenih ruža i stavlja ih u posude s vodom. Stiglo im je sveže cveće, pa je opojni miris ispunjavao celu prostoriju. Zajedno su otvorile cvećaru i uživale u poslu kojim su se bavile. Njihova kreativnost i spretnost u pravljenju buketa, aranžmana, dekorisanju sala i drugih prostora naišle su na prihvatanje i pohvale, pa je narudžbina i angažovanja bilo svakim danom sve više. Vremenom su proširile posao i u prostoriji, koja se nadovezivala na cvećaru, držale su male komade nameštaja od bambusa, ramove za slike, ogledala i druge ukrasne predmete za razne namene.
– Odlutala si negde – rekla je Telma.
– Čini ti se – odvratila je Laura.
– Šta se događa? Bolje mi reci, neću prestati dok mi ne kažeš.
– Ništa posebno, samo sam umorna. Bila je ovo uspešna, ali i naporna nedelja – okrenula se ka Telmi. – Stvarno smo dobro odradile posao. Salu za svatove smo fantastično okitile, a tvoje rukom slikane pozivnice bile su pravi hit. Umetnik si, nema šta. Telma je bila izuzetno nadarena, pa su za svoje proslave klijenti sve češće naručivali čestitke, zahvalnice, čak i ljubavne poruke. Svaki njen crtež je pratio zadatu temu, ali su motivi koje je slikala uvek bili različiti. Bila su to minijaturna umetnička dela.
– Izbegavaš odgovor, dobro te poznajem. Tako dobro da sam ubeđena da je u pitanju muškarac – nije odustajala Telma.
– Od tebe baš ništa ne mogu da sakrijem – Laura je vrtela glavom.
– Dobro, neću da poričem, mada od toga nema ništa.
– Mislim da znam ko je u pitanju. Već neko vreme sumnjam, ali sad sam sigurna da je to onaj novi komšija u kraju. Da, tako je! – Telma je pljesnula rukama. – Dva puta nedeljno dolazi po buket belih narcisa i uvek želi da ga ti uslužiš. Sam Bog zna šta radi s tim cvećem.
– Sigurno ga ne poklanja majci.
– Što da ne?
