Ulog života

Tišinu jesenjeg sumraka iznenada je narušila zaglušujuća škripa točkova. Privučena tim zloslutnim, prodornim zvukom, Lejna Rouland je pritrčala prozoru i razgmula zavesu. Ugledala je crni, paradno sjajni, džip ogromnih dimenzija, čiji su točkovi ostavili jasan trag naglog kočenja na asfaltu. Prednji točkovi su duboko zagazili u cvetnu aleju kojom je trem bio oivičen, i pritom uništili dva patuljasta žbuna.
Obuzeo ju je bes zbog te bahatosti, zbog nepažnje, za koju je slutila da je namema. Ne razmišljajući previše, požurila je da se verbalno obračuna sa nesavesnim vozačem luksuznog džipa. Izjurila je iz kuće na vreme da ugleda kako njenog muža, Kvejda, dvojica kršnih momaka grubo izbacuju iz džipa. On je svom težinom udario o asfalt i ostao da nepomično leži na ulici.
– Kvejd! – vrisnula je Lejna i potrčala ka njemu.
Bila je obuzeta paničnim strahom za njegov život. Ruke su joj podrhtavale dok ga je okretala, kako bi mu opipala puls na vratu. Pre nego što je stigla da to uradi, Kvejd se zakašljao i malo se pridigao, sa bolnom grimasom na licu.
– Da li si dobro, Kvejd?! – Lejna je pogledom i rukama pretraživala njegovo telo, u potrazi za ožiljcima i ranama.
U tom trenutku je zanemarila otkriće da je Kvejd pijan, da mu je dah natopljen mirisom alkohola. Obično ju je Kvejdovo pijanstvo dovodilo do laganog nervnog rastrojstva, ali je tada bila usredsređena isključivo na njegovu bezbednost.
– Dobro sam… Dobro sam… – pokušao je da je umiri, ali je po izrazu njegovog lica bilo očigledno da trpi velike bolove.
– Šta su ti uradili? – tiho je zavapila, nakon čega se, obuzeta besom, naglo podigla na noge i prkosno stala pred dvojicu momaka, koji su se spremali da uđu u džip. – Šta ste mu uradili?! – neustrašivo ih je upitala, stežući šake u pesnice. – Siledžije!!!
Pred nju je tada istupio viši i krupniji od dvojice momaka i odmerio je drskim pogledom na upozoravajući način.

Loj na je uplašeno ustuknula, svesna da je preterala sa demonstracijom hrabrosti. Momak, koji ju je pohotljivo posmatrao, mogao je da je savlada jednom rukom. Njegovi mišići su ukazivali na veliku telesnu snagu.
– Šef je rekao da nju ne smemo ni da dotaknemo – iznenada se oglasio drugi mladić, povlačeći svog poznanika za rukav.
– šta…? – promucala je Lejna, ne shvatajući ko je šef robusnim momcima, u čijoj se milosti, i protiv svoje volje, nalazila.
– Šteta… – promrsio je viši momak, pre nego što je još jednom odmerio Lejnu na nepristojan način, i potom ušao u džip.
Pokrenuli su vozilo na isti način kojim su ga maločas zaustavili, uz silovito pritiskanje papučice za gas, koje je dovelo do nove škripe točkova.
U ulici je ponovo zavladala tišina, jedino što je Lejna još čula bilo je besomučno udaranje njenog srca. Okrenula se ka Kvejdu, koji se i dalje previjao po ulici, držeći se obema rukama za stomak. Sada, kada se uverila da on nije u životnoj opasnosti, sagledavala je njegovu poziciju na drugačiji način: sa umornim gnušanjem.
Shvatila je kako je Kvejd potrošio svu samilost, koju je gajila prema njemu. Gotovo da ništa nije osećala dok ga je gledala poniženog i isprebijanog u prašini, oduzetog dostojanstva i časti.
Nekada je plakala nad njegovom, koliko i nad svojom sudbinom, žaleći što je ona teška i gorka. Sve što je sada želela, bilo je da im se putevi razdvoje, da prestanu da muče jedno drugo.
Prišla mu je i pomogla mu da ustane. Kvejd je bolno ječao dok je, saplićućim korakom, išao ka kući. lako je bio vitak, gotovo mršav, Lejna se jedva nosila sa njegovom težinom.
Pomogla mu je da se smesti na kauč u dnevnoj sobi. Izula mu je cipele, omogućujući mu da se opruzi. On ju je zahvalno pogledao, pre nego je zatvorio oči i položio glavu na meko jastuče.
Lejna je obećala sebi da mu pomaže poslednji put, pre nego što je otišla u kupatilo, odakle se vratila sa tabletom protiv bolova.