Da li je pametno ovo što činim? Za koga je dobro? Za dečaka ili za mene? A… ne, na svoje potrebe ne smem da mislim. Dečakova sreća odavno mi je prioritet! Obećala sam sebi, a i njoj… 0, Bože, sećanje na nju sad moram potisnuti, bar dok se bura ne stiša, dok se ne smestimo na sigurno i ne započnemo novi život, moj dečak i ja… razmišljala je Klaudija pakujući torbu s dečjim sitnicama.
U glavi je premotavala film od onog dana kad je obećala Ani da će čuvati i zaštititi njenog dečaka od malodušnih i netaktičnih članova Anine porodice. Od tada se Klaudijin život pretvorio u misiju, u dobro organizovanu predstavu za sve one koji su je okruživali. Sve vreme vodila je računa šta i pred kim priča, kome daje kakve informacije, a svaku svoju reč „vagala” je dva puta pre nego što je izgovori. Njenom poslednjem poslodavcu to se veoma dopalo, jer mu je bila potrebna pristojna, odmerena i ozbiljna saradnica, kakvu je u njoj pronašao. I zato mu nije bilo pravo kad je najavila otkaz. Ali i tada je vodila računa o tome da ne priča mnogo da ne bi otkrila o sebi nešto što ne želi.
Already a member? Log in here
