U današnjem članku prisjećamo se dirljivog i dubokog intervjua čuvene Milene Dravić, koji je za Nedeljnik vodio Branko Rosić u jesen kada se njen suprug Dragan Nikolić borio s bolešću.

U emotivnom razgovoru, Milena je otvorila dušu govoreći o svom životu, karijeri, ljubavi, gubicima, ali i o promenama vremena koje je doživela kroz desetljeća.Govoreći o svom pozivu, istakla je da je od detinjstva bila u umetnosti i da je logično da će samo umetnosti i pripadati do kraja. Iako su porodične obaveze i Dragnovo zdravlje preuzimali primat, istakla je koliko je važno ostati dostojanstven čak i kad je teško, jer „najlakše je kukati“. Retko je govorila o tome što nisu imali decu, ali je jednom izjavila da su zahvalni Bogu što su uspeli da to prihvate.

  • Milena je prva jugoslovenska glumica koja se našla na naslovnoj strani New York Timesa, zahvaljujući uspehu Makavejevljevog filma “WR – Misterije organizma”. Film je igrao dvadeset godina u Londonu, a ona se sećala kako je i slavni Rudolf Nurejev došao da čestita, pa se čak i okliznuo pred njima. „Ja starim, ali film je tu“, rekla je s dozom ponosa i sete.

Početak rata u Jugoslaviji zatekao ju je u Njujorku, na turneji sa monodramom Duška Radovića. Osećaj šoka i neverice preneo joj je poziv iz Jugoslovenskog kulturnog centra – “Rat je počeo. Deco, rat je počeo.” Slično iskustvo već je imala 1969. u Čehoslovačkoj, gde je s Rade Markovićem bila tokom sovjetske invazije. Opisala je jutro kada je izašla na terasu i videla tenkove i cevi uperene u narod, avione, pucnjavu i kako su ih nakon 17 dana izvukli iz podruma preko austrijskog konzulata.

Prisustvovala je i 9. martu 1991. kada je tenk došao na Terazije, kao i bombardovanju 1999., kada je ponovo bila u podrumu s komšijama. Naglasila je da su nekada ljudi više radili, a manje govorili o politici: „Niko tada nije pitao Milenu Dravić o plenumu Centralnog komiteta i smeni Rankovića.“

  • Sećanje na “Obraz uz obraz” i Dragana u najtežim trenucima bilo je posebno emotivno. „Došao je trenutak kada je sve bilo izbrisano kao gumicom. Ostala je samo borba da Draganu bude bolje.“ Bila je odlučna da zaštiti njegovu umetnost jer su ga, kako kaže, ponizili – u profesiji i u javnosti. „Dragan i ja nismo nikada bili zaštićeni. A pomagali smo svima, i na Kosovu, i na ulici.“

Podsetila se i njegovog uspeha u Parizu, gde je bio jedini glumac sa ovih prostora koji je igrao u velikoj kući “Sara Bernar”, a kasnije i ulogu Isusa u “Majstoru i Margariti”. Iako mu je Pariz nudio mnogo, nedostajali su mu Beograd, Atelje 212, prijatelji, i odlučio je da se vrati.

Otkrila je i da je žao što nije ozbiljnije pokušala međunarodnu karijeru, iako su je zvali čuveni producenti poput De Laurentisa. Ali, „u Jugoslaviji smo imali fenomenalan status, pa smo se jedva čekale vratiti.“

Posebne emocije probudile su uspomene iz Pule i Herceg Novog, kada je posle duge pauze zbog Dragana i sopstvenog zdravlja ponovo stala pred publiku. Opisala je kako su je u Puli dočekali stari prijatelji i entuzijasti poput Milana Rošule, i kako je doživela ovacije u Areni – “gromoglasan aplauz, hiljade ljudi na nogama… kao da su se spojili svi aplauzi cele bivše Juge.”„Celega života sam se trudila da ono što radim bude najbolje moguće“, rekla je, zahvalna na brojnim priznanjima ali svesna da je pravi uspeh kada publika iskreno prepozna trud i umetnost. Taj susret s publikom, njihova ljubav, i iskrene reakcije – ozdravili su je.

 

 

 

 

POVEZANI ČLANCIVIŠE OD AUTORA