Izgubljeni u vrtlogu

-Kakva je to sreća! Baš jeste! – skoro je vikala gospođa
Gregori, boreći se da svojim glasom nadjača lupanje točkova
voza. Petnaestogodišnja Alison, trudeći se da ostane učtiva,
davala je iste takve prazne odgovore. – O, da, zaista! – pravila se
da je oduševljena, ali nije postigla da to zvuči kao da je
izgovoreno od srca.
Očigledno je i gospođa Gregori to osetila, jer je stisnula usne i
zavrtela glavom, gledajući značajno u ženu u suprotnom uglu,
koja je putovala s njima iz Linča. Ta njena grimasa, koju Alison
ranije nije videla, odavala je da gospođa Gregori misli kako mladi
danas pate od nedostatka osećanja.
Kako se ovo desilo, pitala se u sebi zbunjeno. Šta ja, Alison
Džensen, radim ovde? Sedim u kupeu voza sa gospođom Gregori,
koja je bila poznata kao čovekomrzac i putujem u Bauers. Idem
tamo gde nikada nisam bila da živim s rođacima koje ne
poznajem.
Dobro, nastavila je da razmišlja. Tata je umro i ja sam toga
svesna, iako u to još ne mogu da poverujem. Tata je umro i ja
treba da idem kod maminih rođaka, koje nikada nisam videla. A
gospođa Gregori mi je obećala da će me ona odvesti kod njih u
Bauers i sad sam tu s njom…

Izgubljeni u vrtlogu 14

-Baš je to sreća, zar ne? – ponavljao je piskavi glas gospođe
Gregori pokraj njenog uha.

-Siroto dete – odgovori neki nepoznati glas. – Iznenada je
izgubila oca. I sad sve te nedaće što su se obrušile na nju.
Držeći i dalje zatvorene oči, Alison ponovo začu gospođu
Gregori.

-Zapaljenje pluća. Bolovao je svega četiri dana. Toliko je
radio, a nekako mu nije išlo. Prosto ga novac nije hteo – gospođa
Gregori nije uspela da sakrije prezir u svom glasu. – Zaista ne
znam šta bi se desilo da ovi rođaci nisu videli čitulju i nisu došli
na sahranu. Onda sam rekla Alison: „Eto, dobro je ispalo, draga
moja! Ti si zaista srećna devojka…“

Ovaj sadržaj je samo za članove.
Uloguj se Pridruži se