Sada i zauvek

Nebo je bilo azurnoplavo, a zraci kasnog popodnevnog sunca milovali su opušteno telo Lutišije Pikok, koja se odmarala na ležaljci. Tišinu su, u ujednačenim razmacima, remetili jedino talasi okeana i, s vremena na vreme, krici galebova. Nebo, more i pesak, tišina i mir nakon tek završenog, napornog semestra na njujorškom univerzitetu i privlačna muška prilika koja je upravo plivala prema njoj, dok su mu iz vode virili samo čuperci plave kose i preplanuli snažni mišići. Da li je mogla od života, u tom trenutku, da zahteva nešto više, upitala se, posmatrajući Frenka Tajlera kako joj prilazi sa osmehom na licu.
Rukom joj je dao znak da mu se pridruži, da se zajedno bace u sve snažnije talase, ali Lutišija je samo odmahnula glavom. Ne, ona više neće ući u vodu… Ne, nakon poslednjeg leta kada je Rasel našao u kućici na plaži…
Još jednom je odmahnula glavom i pružila Frenku veliki peškir.

Hvala – nasmejao se on i počeo snažno da se briše. – Umorio sam se plivajući. Zašto nisi htela da podeš sa mnom?

Ja? U tu ledenu vodu? Ne pada mi na pamet! – rekla je, a osmeh je zaiskrio u njenim čudesnim zelenim očima. – Da li ti je hladno?

Smrzao sam se – priznao je mladić, oblačeći košulju. – Da li si se dobro zabavljala? – upitao je sa dečačkim osmehom.

Hm! – promrmljala je lenjo. – Bila je to fantastična sedmica. Žao mi je što mora da se završi.
On je kratko vreme posmatrao.

Volim tvoj džordžijanski naglasak, to otezanje u govoru – rekao je.

Šta hoćeš time da kažeš? – upitala je, kao da se brani.

Ništa. Samo sam hteo da kažem kako mi se sviđa taj meki akcenat. Da li sam rekao nešto loše? – brzo je upitao.

Pridruži se da bi vidio ostatak.
Uloguj se Pridruži se