Za razliku od većine prisutnih žena na sebi je imala krajnje jednostavnu haljinu od plave svile koja je pratila liniju njenog tela. I to kakvog tela, pomislio je Vinston. Imala je bujne grudi, uzan struk, oble kukove, i koliko je mogao da vidi, lepo izvajane noge.
Duga, kovrdžava kosa joj je bila puštena da slobodno pada niz leđa. Izgledala je kao da je tog trenutka izašla iz kreveta, sveza i odmorna. Privlačila je svojom jednostavnošću i prirodnošću, što je bila lepa pramena u odnosu na uvek previše doterane žene.
Zapanjio ga je utisak nedodirljivosti koji se širio oko nje, jedva primetan, ali je bio tu. Devojka se nije smejala i nije dobacivala, niti se stalno okretala da vidi da li se njen dijamantski prsten presijava na svetlosti i da li ga svi dobro vide.
Tačnije, činilo mu se, daje napeta kao da ne odobrava sve to što sedešava oko nje. Osetio je da se ona namerno drži malo podalje od svih, kao da ne želi da je bilo šta odvrati od nekog njenog nauma.
Kao da je osetila da je neko posmatra, devojka je pogledala oko sebe,
okrenuvši lice taman toliko da izađe iz senke. Dovoljno da svetlost sa bine osvetli njene krupne oči sakrivene dugim trepavicama, mali nos i pune, blago rastvorene usne.
Prelepa je, pomislio je Vinston nesvesno stegnuvši ruke u pesnice. Već dugo nije bio u vezi ni sa kim i odavno ni jedna žena nije uticala toliko na njega da mu se puls ubrza. Čak ni prelepa brineta koja se uselila u njegovu zgradu nedavno i već pronašla bezbroj razloga da ga pozove u svoj stan.
Cijeli roman “Iznajmljena ljubav”»
