Koliba u snegu

Prigušeni topot konjskih kopita po snegu, bio je jedini zvuk koji je Adam čuo u zadnjih sat vremena. Snežna oluja je napravila ogromne smetove, tako daje sada put bio jedva prohodan. Tražio je svog prijatelja još od juče, spavajući po napuštenim brvnarama, umoran, prozebao i gladan. Džek je bio na zadatku i jednostavno nestao. Obojica su radili u službi za državnu bezbednost, tako da je Adam morao da ga pronađe, onog trenutka kad je postalo jasno daje izostao sa dogovorenog sastanka. Ova planina je baš neprijateljski raspoložena, mislio je Adam dok se borio sa snom. Okružen belinom, sanjao je otvorenih očiju i taman kad je osetio da će zaspati, trgao se i požurio prema novoj brvnari. Ovog puta, izdaleka je primetio da se iz odžaka diže dim. Znači ima nekoga, ali ko zna da li je raspoložen za posetioce. Naterao je konja u brži kas i uskoro se našao ispred same brvnare. Konj se oglasio njištanjem, a iz kuće se pojavi neka prilika obučena u debeli zimski džemper. Adam sjaha sa konja, ali ga zaustavi oštar ton vlasnika kolibe:

– Ni korak dalje- reči su bile propraćene škljocanjem oružja. – Ko ste vi i šta tražite ovde?!
Glas je bio ženski, pa Adam ipak napravi jedan korak napred, ali ga pucanj iz puške zaustavi u mestu. Znači, nije se šalila…
– Rekoh vam da se ne pomerate, a vi ne slušate!
Adam je tek sada pogleda malo jasnije i zapazi da je devojka veoma lepa. Visoka, vitka, rasute tamno-smeđe kose. Njen džemper, sivopla-ve boje, slagao se sa bojom njenih očiju. Baš je slatka, pomislio je i naklonio se u njenom pravcu:
– Gospođice – reče pomalo ironično – shvatio sam da ste ozbiljni i ne pomeram se, dok mi vi to ne dozvolite!
– Odlazite odavde, ozbiljno vam kažem!
– Zovem se Adam Galovej, nisam neprijateljski raspoložen, samo sam promrzao i treba mi malo topline. Ve-rujte, nisam nameravao da vas uzne-miravam niti plašim, gospođice…

Devojka nije odgovarala, gledajući ga i dalje sa otvorenim neprijateljstvom.Koliba u snegu 1
– Ako bih mogao zamoliti da se sklonim kod vas, samo za večeras, to je sve!
Ona gaje odmerila od glave do pete i rekla nešto mirnijim glasom.
– Uđite, hladno je, noć samo što nije pala.
Adam uđe za njom sa olakšanjem i pogleda po prostoriji. Bilo je veoma prijatno unutra. Mnoštvo polica sa knjigama, dve dugačke sofe i puno fotografija planine u svim godišnjim dobima. U uglu je goreo prelepi starinski kamin i širio prijatnu toplinu po prostoriji. Adam je osetio kako mu krv najzad počinje normalno da teče venama. Skinuo je poluvlažnu, zimsku jaknu i upitno pogledao de-vojku. Ona mu priđe i bez reči prihvati mokru jaknu i odnese je na stolicu ispred kamina.
– Vaš konj… Odvešću ga u štalu iza kolibe, a vi sedite uz vatru da se zagrejete dok se vratim… gospodine Galovej.
Poslušao ju je i spustio se u malu fotelju. Dalija je uzela promrzlog konja za uzde i uvela ga u štalu. Istr-ljala mu je sapi suvim ćebetom, a zatim stavila seno pred njega. Konj je radosno zarzao, a ona se vratila u kuću. Prizor koji je zatekla ju je izbacio iz takta. U njenom životu
odavno nije postojao muškarac, pa je pogled na usnulog Adama probudio davno zaboravljene, bolne uspomene. Adam je spavao, nagnut na naslon male fotelje, dok mu je tek prosušena, raščupana kosa padala na čelo. Njegove duge noge su bile ispružene prema vatri, a usne poluotvorene, kao daje pozivaju na poljubac. Dalija uzdahnu i priđe da stavi još jednu cepanicu na vatru. Adam se trže iz sna i iznenađeno se zagleda u nju. Onda, setivši se svega, poče zbunjeno da se izvinjava.
– Nemojte mi zameriti, strašno sam umoran. Već dva dana tražim po ovoj planini svog prijatelja, bez uspeha i ovo je prvi put da se nalazim u toplom!
– U redu, u redu – reče Dalija, već nestrpljivo. – Odmah ću vam spremiti toplu supu i nešto da pojedete. Nastavite da se grejete, začas ću se vratiti.
Ubrzo se iz kuhinje osetio primamljiv miris pileće supe i Adam tek onda shvati koliko je gladan. Dalija je unela veliku tacnu pred njega i spustila je na improvizovani stočić kraj njegovih nogu. Adam nije čekao, nego je navalio na ukusnu hranu, sve vreme bacajući zahvalne poglede u njenom pravcu. Devojka je bila na mukama. Malo zbog delikatne situacije, pomalo od uzbuđenja koje ju je stalno držalo na udaljenosti od njega. Adam ju je i dalje odmeravao i uskoro i sam osetio kako mu srce ubrzava ritam. Kad je pojeo sve do zadnjeg zalogaja, obratio joj se.
– Nemojte se uopšte uzbuđivati zbog mog prisustva, mogu da spavam i na ovoj stolici. Kako sam ranije provodio noći, ona će biti luksuz za mene.
Bilo je već sedam sati uveče, napolju je bio uveliko mrak. Dalija pomisli kako se našla u neprijatnoj situaciji. Sama sa muškarcem u kući, daleko od svih. Ponovo je uzdahnula i obratila mu se tihim glasom.
– Ostanite i ne morate spavati na fotelji, imam jednu prostoriju više u kući, namestiću vam krevet…
Adam odahnu sa olakšanjem. Uzburkana osećanja u njemu ponovo nateraše njegovo srce da uzbuđeno zakuca. Gledajući je kako odlazi, seti se da mu se nije još ni predstavila.

...

 

Pridruži se da bi vidio ostatak.
Uloguj se Pridruži se