Šest meseđ oc dolaska u rehabi-litacioni centar u Brejdiju, Džejmi Batler je bila spremna za polazak, za povratak kući. Uzela je otpusnu listu, spakovala je stvari, pozdravila se sa lekarima, terapeutima i njoj dragim pacijentima. Medu njima je bilo mnogo onih, koji su joj zavideli na tome Što je odlazila, Što se osposobila da hoda, istina uz pomoć štapa. Nisu ni slutili da se, ona sama, nimalo nije radovala svom povratku kući.
Naprotiv, veoma je strepela od toga. Najviše ju je brinula mogućnost da je njen stan izdat, da su njene stvari iznete i ostavljene u nekom skladištu.
Kada je, nakon doživljene povrede, odlazila na rehabilitaciju, mnogi su joj obećali da će brinuti o njoj, da će voditi računa o njenom stanu, da će zahvati cveće i podmirivati mesečna izdavanja. Vlasnik zgrade, u kojoj je živela, Čvrsto je obećao da ćc imati gde da dođe, po povratku sa lečenja. Poslodavac joj je poručio da će je njeno radno mesto čekati, da će joj svakog meseca uplaćivati određeni iznos na ime bolovanja. Prijatelji su tvrdili da će je obilaziti, roditelji su joj obećali da ćc jc zvati telefonom. Oboje su živeli daleko od Teksasa, tako da od njih nije mogla da očekuje daje posećuju A kao razvedeni, imali su svoje nove porodice, o kojima su morali da brinu, kojima su davali prednost. Nju su smatrali za odraslu i samostalnu, za onu kojoj odavno nije bila potrebna roditeljska pomoć.
U početku Diejminoglećenja, svi su se ponašali u skladu sa onim, što su obećali. Zvali su, dolazili, uplaćivali novac. Međutim, šest nieseci kasnije. Džejmi nije imala prevoz do Hju-stona, u kome je živela, niti dovoljno novca da plati taksi do autobuske stanice. Bila je prinuđena da zamoli jednog od zaposlenih u centru da je odveze do stanice, ali je i dalje ostalo otvoreno pitanje kako će da se, po dolasku u Hjuston, preveze do svog stana.
Sve to je činilo Džejmi uznemirenom. nesigurnom i veoma razočaranom. Usamljenost, od koje je kronično patila, se probudila.
Pozoriste apsurda
