Munja je iznenada zaparala nebo, osvetlivsi za trenutak autoput mokar od kiše. Kejt oprezno pritisnu kočnicu, očiju zagledanih u drum pred njom osvetljen farovima njenog malog automobila, koji je počeo da usporava.
Munje su nastavljale da paraju nebo, jedna za drugom. Ispunjena strahom, Kejt je konačno ugledala kapiju koju je tražila. Bila je to masivna, gvozdena kapija. Umesto ograde, levo i desno od nje bilo je žbunje. Munja ponovo sevnu i Kejt se učini kako put, koji se produžavao iza kapije, ne vodi nikud. Podišli su je žmarci od pomisli da je prešla toliki put da bi sada bespomoćno stajala pred tom kapijom, još uvek daleko od oca.
Zavesa od kiše zaklanjala joj je vidik, dok su se kola polako približavala kapiji. Onda je Kejt ugledala iznad kapije natpis „Farma Ketrin”. Sada je bila sigurna da je stigla do kraja svog puta.
Odahnula je s olakšanjem. Našla je makar mesto koje je tražila. Otac joj je, istina, u pismu poslao preciznu mapu ovog kraja, ali ta užasna kiša sasvim ju je onemogućila da se po ovoj noći snađe. Jer stigla je do farme mnogo kasnije nego što se nadala.
Ugrizla se za usnu, posmatrajući prizor pred sobom. Još uvek bi povremeno sevnula munja i Kejt bi se instinktivno trgla. Nije joj se izlazilo na kišu da bi otvorila kapiju. Pitala se zašto je uopšte neko morao da zatvara tu kapiju, kada ona i tako ne vodi nikuda.
Pogled joj se vrati na vlastitu odeću. Tanki laneni kostim, koji je imala na sebi, nije bio pogodan ni za putovanje po nekom lepšem vremenu. Zbilja, nije nikoga mogla da krivi za to što je odabrala tako neprikladnu odeću za poslednju etapu svog putovanja.
Rivalstvo
