Susan Stevens, Neostvarena osveta

– Znači, stigla si – rekao je mladić. Na licu mu se pojavio topli osmeh dobrodošlice.
– Kao što vidiš, jesam – Ajvori je bila umorna od dugog putovanja i neraspoložena, ali pokušala je da se osmehne.
– Zdravo, Robe! Putovala sam duže nego što sam mislila. Ne smem sada da se zadržavam, inače ću zakasniti na sastanak. Hoćeš li biti ljubazan da uzmeš moju putnu tašnu? Sastanak je u tri sata, a posle toga se vraćam na farmu.
Ajvori je uzela putnu tašnu sa zadnjeg sedišta i pružila je Robu Gartu.
Nervozno je pogladila kosu.
– Kako izgledam, Robe?
Rob je polako odmerio Ajvorinu vitku figuru.
– Izgledaš odlično! – zaključio je Rob.
Ajvori je uzdahnula nestrpljivo.
– Nemoj da se šališ, Robe. Kaži mi da li ličim na sposobnu nastavnicu?
– Verovatno – odgovorio je mladić.
– Da sam ja imao tako zgodnu nastavnicu dok sam bio u školi, verovatno bi mi učenje išlo malo bolje.


Cijeli ljubavni roman Neostvarena osveta

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.