• Slušaj Džena, neću da učestvujem, ne računaj na mene ni u kakvom slučaju!
- Čika Bene, molim te, kako ne razumeš, to je idealna šansa da napišem članak o čoveku koji je pobegao od sveta! Šta bi drugi novinari uradili da imaju priliku da ga intervjuišu!? Dali bi desnu ruku za to!
- Džena! Ne mogu da ti pomognem ako to znači da ću njemu da odmognem!
- Ko to kaže? – pitala je devojka nevino pogledavši starijeg čoveka koji je sedeo preko puta nje sa izrazom neverice na licu.
- Ti si novinar, mala.
- Tako je, novinar. U čemu je onda problem? – ponovo je pitala sa najnevinijim izrazom na licu.
- Tvrdoglavo dete! – rekao je Ijutito čovek ali devojka nije marila ni najmanje za prekore koje joj je uputio.
Sastali su se u elitnom londonskom restoranu nakon par nedelja koliko je prošlo od njihovog poslednjeg viđenja. On je bio krupniji čovek u poznim šezdesetim godinama, zdepast, sa dobroćudnim izrazom lica, jedan od poznatijih engleskih izdavača, vrlo cenjen i uz to sa titulom lorda Bilington. Devojka koja je sedela preko puta njega za stolom i zbog koje je bio već ljut sa osećajem da je priteran uz sami zid i da nema kuda, bila je ćerka njegovog pokojnog prijatelja koju je doživljavao kao svoje dete i koju je od kada je rođena uvek pazio, savetovao i na neki način nadgledao njene postupke vrlo revnosno, kao što je na samrti obećao svom prijatelju da će raditi. Džena je gledala umiljato svog čika Bena, smeškala se pobedonosno. - Eto, celog života slušam lično od tebe da ne treba ni jednu priliku koja mi se ukaže da propustim kada je reč o novinarstvu.
