– Bićeš moja – glas mu je prigušeno treperio – kad-tad, Magda, ali ne prisilno, kunem se. Zaslužiću tvoju ljubav i… poštovanje ili me neće biti! Umreću bez tebe, devojko! Živiš u mojoj krvi, strujiš u žilama, pothranjuješ mi srce i… gušiš me. Istovremeno!
Magda se nasmejala. Grčevito, ali se nasmejala.
– Nemoj da se smeješ – uhvatio je za mišice i prodrmao. – Nemoj devojko, vređaš me.
– Moram. Melodrame su mi uvek bile smešne. Bljutave. Sve što si rekao bilo bi svakoj ţeni drago da čuje iz usta čoveka sa osobinama koje su tebi nepoznate, koja vetropir tvoje kategorije ne može da ima. Eto, zato se smejem.
Sad me pusti i ne koristi se jedinom snagom koju imaš, ne dolikuje ti – rekla je prezrivo.
– Nađi u sebi mrvicu dostojanstva i poštuj čoveka pored sebe, nasilniče.
– Istina je da ni sam ne znam šta ima u meni. Znam jedino da mi se komešaju želje; preko potrebna htenja da osetim sreću, stvarnu sreću, s ljubavlju žene kakva si ti, devojko Magda. Možda mi ne veruješ, možda sada ni sam ne verujem da je moguće postići takav unutrašnji mir i postojanost, ali nešto se u meni pokrenulo i kreće se. Boli, čupa i istovremeno me raduje i dovodi mi tvoj lik u san, u stvarnost. Šta je to, Magda? Ne znaš. Ja znam… i obavestiću tetku o tome, što pre.
– Gluposti.
Džordž je uzdrhtao od ljutine. Prišao je i snažno je zagrlio. Iščupala se i uzviknula:
– Ne dodiruj me! Ne interesuju me tvoje šuplje pokajničke izjave! Isto toliko su mi smešne i želje tvog prevelikog srca. Zapamti, gospodičiću, da nisam ovde tebi na usluzi i da te ne bih dragovoljno zagrlila ni da si jedini čovek na zemlji, ni da mi život zavisi od tvoje drage volje!
Janet Joyce: Takvu sam te sanjao
