U toj maloj raspravi, moglo se reći da su u pravu i Keri i gospodin Stivenson. Nijedna od dve devojke nije bila zaista lepa, ali obe su bile slatke, simpatične i ljupke. Keri je bila malo niža i punija, imala je okruglo lice, svetio kestenjastu kosu, lepe zelene oči i pege na obrazima, ali ona u svemu tome nije videla ništa ljupko i slatko, već je sebe smatrala niskom i debelom, i mrzela je svoje široko lice, a naročito te pege. Viena je bila par centimetara viša i dosta lepo građena, ali je zato na svom licu mrzela apsolutno sve. Imala je ravnu crnu kosu, a želela je da ima plavu i talasastu, oči su joj bile smeđe a njoj je bilo krivo što nisu plave, a njen nos, koji je zaista bio malo veći, dovodio ju je do očajanja.
Posle toliko godina gotovo svakodnevnog druženja, dve devojke su morale da se razdvoje jer je Keri završila srednju školu i krenula u obližnji Toledo na koledž, a Viena je bila na poslednjoj godini srednje. Nastavile su da se druže, ali su sada, naravno, imale manje vremena. Keri je upisala administrativni smer na koledžu jer su njeni roditelji imali svoju malu privatnu firmu, i bilo je logično da će ona raditi u njoj. Viena je želela da sledeće godine bude sa njom zajedno na koledžu, ali administracija joj je delovala dosadno i suvoparno. Ni sama nije znala šta bi dalje želela da uči kad završi srednju, ali u svakom slučaju bilo joj je potrebno nešto dinamičnije. Tako je, kada je konačno došao i taj kraj srednje škole, upisala koledž za medicinske sestre, ne zato što je to naročito Želela, nego zato što je taj koledž postojao u Toledu. Toledo je bio blizu pa nije morala da napušta kuću i stanuje u internatu ili da iznajmljuje stan u drugom gradu, več je mogla da putuje.
Porodična tajna
