***
Prošla je ponoć, gostionica je bila prazna, a Ketrin je obično, čim završi posao, odlazila u stan. Noćas je bila uznemirena, pa je ostala da pospremi restoran, jer ju je fizički rad oslobađao stresa. Pitala se šta se dogodilo Romanu, zašto se nije bar javio. Sigurno je iskr-snuo neki problem.
Konačno je nasula solju čaja i sela za šank. Možda ne bi trebalo da računa na Romanovu pomoć u vezi s Mojrom. Još uvek može da uzme stvar u svoje ruke, do jutra ima vremena…
– () tome nemoj da razmišljaš! – Ketrin se uplašila za-čuvši Romanov glas. – Sigurno te ne bih uplašio da nisi razmišljala o bekstvu s Mojrom.
– Ali nisam! – slagala je Ketrin pocrvenevši.
– U redu je, šalio sam se. Čini mi se da si me čekala. Mogu li da ostanem?
– Sedi. Šta čcš popiti?
– Kafu, molim te.
– Odmah, mada bi posle piva bolje spavao. Ili se plašiš da ćeš izgubiti samokontrolu pošto sam ti tako blizu?
– Otkud ti ta ideja?
– Poznajem te. Uvek prvo dobro razmotriš sve moguće posledice svog postupka.
– Ali ti nisi takva.
– Na sreću, nisam. Ja volim iznenađenja.
– Zaista?
Pre nego što je Ketrin shvatila šta namerava, nagnuo se preko šanka i poljubio ju je. Ovlaš je dodirnuo njene usne, a ona je uzdrhtala celim telom.
– Ovakva iznenađenja? -upitao je glasom promuklim od uzbuđenja.
– Na primer – obišla je šank i spustila usne na njegove.
Čeznula je za tim poljupcem od kada su se razišli, iako nije želela da se njena ljubav prema njemu opet rasplamsa.
Baš me briga!, pomislila je. Treba da uživam u ovom trenutku. Potom je prestala da razmišlja prepustivši se
poljupcu, koji je budio uspomene, kao i vrelinu i strast.
– Bože! – prošaputala je uzmaknuvši.
Roman je ćutao. Izgledao je kao da ga je pogodio grom.
– Ostao si bez reći? – zadovoljno je upitala Ketrin pa mu je poslužila kafu. – Rekla sam li da u mojoj blizini gubiš samokontrolu.
– Ketrin, situacija je ionako dovoljno komplikovana. Bolje da je ne otežavamo.
– Možda si u pravu.
– To se više ne srne dogoditi.
– U redu.
Roman se namrštio.
– Zar je to sve što imaš da mi kažeš?
Ketrin je izgubila strpljenje.
– A šta očekuješ od mene? Da histerišem? Romane, to je bio samo običan poljubac. Nisam ti izjavila ljubav, to mi nije potrebno. Sad mi je i bez tebe dobro. Da nije reč o Mojri… Bože, šta će biti s njom? Kako da joj pomognemo? Zato si došao, zar ne?
– Da, bar sam tako mislio. Ali sad više ni u šta nisam siguran. Možda je trebalo da njen problem resim prilikom prve posete, a zapravo sam ti dopustio da se poigraš sa mnom…
– Molim te, usredsredi se. Jesi Ii se dogovorio sa Džoom?
– Nisam stigao, doći će u devet ujutro pred tvoja vrata.
Ketrin se uspaničila.
– Moramo nešto da preduz-memo. Ne možemo dozvoliti da je Džo odvede. Ona je uplašena, zar ti to nije važno?
– Ipak treba da znam čega se plaši.
U tom trenutku Ketrin je uzviknula:
– Mojra! – pa je potrčala prema vratima. Roman je pošao za njom. – Izgleda da je sve vremc prisluškivala.
Mojra je nestala u noći.
– Mojra! – dozivala ju je Ketrin. – Vrati se, dušo, razgovaraj s nama! Sve će biti u redu, obećavam!
– Ako je sad izgubimo…
– namrštio se Roman. – Znaš li kuda bi mogla da ode?
– Mislim da se sklonila kod Rcte.
– Pozovi Retu. Ja ću ostati napolju, za slučaj da je Mojra u blizini.
– Romane, budi pažljiv, molim te. Ona je samo uplašeno dete.
– Ne brini, umem s takvom decom.
Nažalost, Reta nije znala gde je devojčica. Kad je Ketrin spustila slušalicu i okrenula se, Mojra je stajala u vratima, a Roman iza nje. Devojčica se bacila Ketrin u zagrljaj.
– Nisam znala kuda da odem – jecala je. – čula sam da je on rekao da se moram vratiti kući.
– Pokušaće da te zaštiti ako mu kažeš zašto si pobegla. Sedi! Doneću ti toplu čokoladu, a onda ćemo popričali.
– Želiš da me vratiš kući…
– Mojra je nepoverljivo pogledala Romana.
– Tamo je mesto devojčici tvojih godina. Zašto nećeš da se vratiš?
– Oni su sve isplanirali u vezi sa mnom, a nimalo ih ne zanima šta ja o tome mislim. Zato neću da se vratim bez obzira na to šta ćeš ti reći -skočila je i, očiju punih suza, otrčala gore u stan.
Iako je bilo veoma kasno, Roman je pozvao Džoa.
– Džo, Morovi su očigledno planirali da nekud pošalju de-vojčicu. Znaš li nešto o tome?
Ketrin nije znala šta je Džo odgovorio, ali je po izrazu Romanovog lica zaključila da nije zadovoljan.
– Pitaj ih, pa me pozovi – rekao je Roman. – Pobrinuću se za to da devojčica ostane ovde
– potom se okrenuo Ketrin:
– Mogu samo da kažem da pojma nemam šta se dešava. Morovi su dobri roditelji, Džo se nikada nije prevario u proceni.
– Da Ii bi rekao i da su tvoji roditelji dobri?
Roman je prebledeo.
– To je nizak udarac.
– Nisam tako mislila, Romane. Htela sam samo da kažem da čak i besprekorni roditelji prave greške. Nikad ne znaš šta se krije iza neke odluke dok ne saznaš sve činjenice.
– U pravu si.
Primetivši daje zabrinut, upitala je:
– Šta se dogodilo sinoć?
– Moja braća su odlučila da nenajavljeno banu u kuću naših roditelja.
– I kako je prošlo?
– Nije potekla krv, ali je Patrik demonstrativno otišao, a za njim i ostali. Bilo je veoma mučno. Majka je to hrabro podnela i nije zamerila sinovima što su se tako poneli.
– A tvoj otac?
– Nije bio kod kuće. Čini mi se da je on krivac za sve što dogodilo u prošlosti. Naravno da i majka snosi odgovornost za to što je pristala, ali on je uvek sam donosio odluke.
– Ako si u pravu, njemu će sigurno mnogo teže pasti taj susret. Pravo je čudo da je, posle svega, njihov brak opstao.
– Voleli su se.
– Posle toga ugasila bi se i najjača ljubav. To se često dešava posle smrti deteta. Ni naša ljubav nije opstala iako sam se zaklinjala u njenu besmrtnost.
– To se ne može porediti -usprotivio se Roman.
– I ti si naše dete ostavio na cedilu. U čemu je razlika?
Roman se zamislio.
– Da, to je tačno, ali ne smeš zaboraviti činjenicu da se naše dete nije rodilo i da je za mene sve to bilo neshvatljivo.
– Da li bi bilo drugačije da si imao vremena da razmisliš?
– Sigurno. Žao mi je što sam ti naneo bol. Zar misliš da mi je lako da živim sa saznanjem da sam sve uništio? Misliš li da mi je lako da to priznam pred tobom?
Ketrin je osetila bol u njegovom glasu, ali nije htela da saoseća s njim.
***
Dvc stresne situacije u jednom danu bile su previše za Romana. 0 susretu s braćom više nije mogao da razmišlja, jer mu je Ketrinin poljubac sve vreme bio u mislima. A možda je laj poljubac bio samo vami-ca, koja bi se brzo ugasila? Ako bi je još jednom poljubio, možda bi shvatio da prema njoj zapravo ne oseča ništa? Odlučio je da se istušira hladnom vodom i da pokuša da zaspi. Do jutra čc zaboraviti dodir Kctrininih usana na svojima i koncentri-saće se na rešavanje Mojrinog problema…
Međutim, prva njegova misao posle buđenja bila je upućena Ketrin. Prisećao se nekadašnjih zajedničkih trenutaka ispunjenih srećom, zamišljao ju je nagu u svom naručju…
Odlučio je da odmah ode kod Ketrin.
Reta ga je dočekala pred vratima.
– Šta si učinio mojoj devojči-ci? – priprečila mu je put.
– O Čemu pričaš? Ništa joj nisam učinio.
– Pa gde je onda? Šta se dogodilo sinoć?
– Mojra se vratila, potom smo kratko popričali i to je sve. Jesi li sigurna da su nestale?
– Nema ih.
– Zašto su pobegle? Dogovorili smo se da ćemo pokušati da pomognemo Mojri.
– Možda nije o Mojri reč. Još jednom te pitam: šta je sinoć bilo između vas?
– Dobro, poljubili smo se…
Reta je uzdahnula.
– Dakle, to je. Uplašila se i pobegla. Sad sigurno ubeđu-je sebe da je to učinila zbog Mojre. U stvari, ona beži od svojih osećanja.
– Reta, moram da razmislim – Roman se nemoćno spustio na stolicu. – Molim te, donesi mi kafu. Ako Džo sazna da je pobegla s Mojrom, imaće gadnih problema. Pomozi mi, Reta.
– Pojma nemam kud je mogla da ode, ali i da znam, ne bih ti rekla.
– Ako voliš Ketrin, reci mi sve što znaš ili pretpostavljaš. Mojri je tek trinaest godina, a policija zna da ju je Ketrin skrivala.
– U redu. Automobil joj je iza kuće, što znači da se nije njime odvezla – rekla je Reta.
– Patrik! – uzviknuo je Roman. – Sigurno ga je nagovorila da je odveze.
***
– Divno! – Mojra je stajala 11a pramcu brodića koji je sc-kao talase Atlantika. Ketrin ju je posmatrala. Bila je sigurna u to da je devojčica prvi put bezbrižna otkad je poznaje.
– Ketrin! – Patrik je izašao na palubu. – Dođi, treba da razgovaramo.
– Lepo od tebe što si nas povezao…
– Povezao? Primetio sam vas tek kad sam isplovio.
– Smiri se, sve je u redu, moram o svemu da razmislim.
– Zar ne misliš da Roman i ja imamo dovoljno svojih problema?
– Znam i žao mi je. Roman mi je ispričao da ste juče bili kod Ketlin.
– Znači, Roman je otišao pravo kod tebe.
– Sve U) bilo mu je strašno, pogotovo što ste se posvađali.
– Onda to pokazuje na čudan način.
– Ako nekoga voliš, to ne znači da ste u svakoj situaciji istomišljenici.
– Važi li to i za tebe?
– U mom i Romanovom slučaju nije reč samo o različitim mišljenjima.
– Isto važi i za odnos među nama dvojicom – podsetio ju je Patrik.
– Poljubio me je sinoć – izgovorila je Ketrin kao usput.
– Šta je uradio?!
– Poljubio me je – ponovila je i dodala: – I ja sam njega.
Patrik je s mukom uspeo da potisne osmeh.
-I?
– I ništa. Nema razloga da se uzbuđuješ.
– Dovoljan je razlog to što si slepi putnik na mom brodiću. Zato si ovde, zar ne, Ketrin? Uplašila si se da ćeš se ponovo zaljubiti u njega. Morao sam pretpostaviti da će se to dogoditi… – rukom je zaklonio oči od jutarnjeg sunca. – Vidi, približava nam se gliser, u njemu je Roman!
Roman je besno doviknuo bratu:
– Zaustavi!
Patrik je poslušao, pa je Mojru odveo u potpalublje.
– Uzbuđen si – Ketrin se nevino osmehnula Romanu.
– Uzbuđen? Nemaš pojma šta si učinila. Reta je van sebe, a ja sam pred nervnim slomom.
– Mislila sam da će i Mojri i meni prijati da provedemo dan na vodi.
– I to je sve? Ovo je za tebe izlet?! Zar nisi pomislila na to kako ću se osećati? – prišao joj je toliko blizu da je osetila toplinu njegovog tela. Nije mogla ni da razmišlja ni da diše.
– Šta si mislila kako ću re-agovati kad otkrijem da si pobegla?
– Znala sam da ćeš biti ljut.
– A ipak si otišla. Zbog Mojre?
– Ne, nego da bih sebe zaštitila.
– Znači, toga si se uplašila? – Roman je nežno spustio usne na njene i istog trena oboje ih je zahvatilo uzbuđenje. Privijajući se uz njega, tiho je uzdahnula.
– Želeo bih da smo sami -prošaputao je Roman.
– I ja – priznala je Ketrin.
– Ne brini, kad se vratimo, bićemo sami.
– Pre toga biće stresno.
– Bez sumnje. Džo je alarmirao obalsku stražu. Jedva sam ga nagovorio da nas sačeka u luci.
Ketrin se odmaknula od njega.
– Znači, on čeka Mojru?
– Da, ali ne da bi je odveo, nego da bi razgovarao s njom.
– Dobro, idem da popričam s Mojrom. Poslaću ti Patrika, i vas dvojica treba ponešto da
razrešite. Sigurna sam da će među vama sve biti u redu. Nemoj mu otežavati.
– Sumnjam da je to moguće…
– Naravno da jeste. Ti uvek pronađeš rešenje za ljude u nevolji. Verujem u tebe.
– Zaista? – u njegovim očima pojavila se iskra nade.
Ketrin mu se ohrabrujuće nasmešila, pa je požurila u potpalublje.
Roman je gledao Patrika koji je išao pravo prema njemu. Znao je da čc ovo biti odlučujući momenat za njihov dalji odnos.
– Hoćeš li me baciti u vodu?
– Ako budem morao.
– Ketrin misli da treba da se pomirimo.
– Nisam siguran da ćemo moći – odgovorio je Patrik. -Ponekad pomislim da smo na dobrom putu, a onda shvatim da si uvek na maminoj i tatinoj strani, kao juče.
– Zar treba da te podsećam na to da smo porodica?
– Ali nismo savršena porodica.
– Ja i ne želim takvu -Roman je odmahnuo glavom.
– Ti je želiš. Smatram da smo odrasli ljudi, koji mogu da oproste jedni drugima. Naša braća načinila su prvi korak iako im je to bilo teško. Objasniću mami i tati da oni treba da preduzmu sledeći, inače nikad neće upoznati svoje unuke.
– Misliš li da će to uspeti?
– Da. Ako svi to želimo, pronaći ćemo način.
Patrik ga je pogledao.
– Važi li to i za Ketrin? Da li je toliko voliš da ćeš učiniti sve da ti se vrati?
– Mislim daje Ketrin sasvim blizu toga da mi oprosti. Da li bi ti to odobrio?
– Zar ti je stalo do mog mišljenja?
Roman je klimnuo glavom.
– Vcrovao ili ne, uvek mi je bilo važno šta misliš 0 meni.
Patrik je uzdahnuo.
Nastavak na strani 5 ►
